Моја авантура је заправо тек почела када сам добио снимке главе. Прва ствар коју сам морао да урадим је да однесем снимке у дом здравља. Фина докторка ме је заиста обрадовала када ми је рекла да болујем од хроничне упале ува и да могу да бирам: операција ува или живот са редовним упалама. Касније ће се сазнати да је она будала и да би ми упала оштетила мозак да се нисам оперисао. Потом ми је рекла име професорке докторке Јешић, цењеног хирурга, и дала ми упут за КЦС, уколико се одлучим за операцију. Свестан чињенице да је до цењених хирурга у КЦС немогуће доћи без дугог чекања, мој брат је повукао све могуће везе које је имао у граду - он мора да чује мишљење стотину доктора да би био сигуран у дијагнозу. Има логике, морам признати. Његов пријатељ са ВМА му је потврдио - уво се мора хитно оперисати иначе ће доћи до оштећења мозга. У реду, операција значи. Али не, чекај, пријатељ му је заказао преглед код другог хирурга - специјалисте за уши. Нек ме он прегледа и нек да мишљење. Дивота, ајмо у ВМА. Фина установа, узму ти 3000 динара на улазу и онда чекаш. Дођем ја некако на ред, уђемо унутра, седнем, човек ме погледа на секунд и каже "операција". Остатак времена сам провео у слушању разговора између буразера и хирурга, о темама које немају везе са болешћу. Дао сам још 2000 на мерење слуха, ко јебе то што сам га мерио у дому здравља, неколико дана раније. Господин ми закаже операцију. Ни то није било довољно мом брату, па је исцимао неког пријатеља из КЦС-а, неко мудо које ми је средило преглед код докторке Јешић. Срећан што нећу ризиковати плаћање операције у ВМА, прихватих и тај преглед. Баш тада се десило да се разболим. Онако малаксао од јурења по граду и болестан, примих позив од успаничене снаје. Хоће да хитно одем на ОРЛ да ме прегледају и да примим инјекције због бола у грлу, да ми инфекција не би отишла на уво и убила ме. Ја је разочарам тиме што по први пут одбијем неку од њихових хипохондрских наређења. Волим КЦС. Сутрадан смо отишли у поликлинику код Јешићке. Колико смо беше чекали...сат - два? Прими нас она, погледа снимке, каже операција и да треба да пијем Парацетамол и тако то због инфекције грла. Закаже ми операцију пре оне у ВМА - ипак смо преко везе. Следеће две недеље сам провео радећи анализе да бих утврдио подобност за општу анестезију. Не, не зове се ТОТАЛНА, него ОПШТА. Научите. После те две недеље сам једва чекао операцију. Био сам потпуно исцрпљен од јурцања и школе између. Као шлаг на торту, примили су ме 28. фебруара, у петак, за када је било заказано. Проблем је што сам мислио да ће тада бити одржана операција. Али не, наравно, операција није ни заказана, тако да сам у болници лежао три дана чекајући на операцију. Оперисан сам у понедељак. За то време сам се навикао на услове у болници: храна је подношљива, тоалет у коме не постоји приватност се може савладати, људска интеракција је на нивоу, кревети су добри...све у свему - у реду је. Операција је добро протекла, трајала је два сата, а укупно сам у коми провео шест. Наредни дани су текли нормално. Болови, болна превијања, нерасположење и најзад отпуст. Након отпуста, наредне дане сам провео у брисању крви која је цурила упркос приличној превијености. У дому здравља су ме бедно превили, а још сам добио и температуру и пролив. Брате. Пролив још увек траје, али је температура прошла после једног дана. Био сам на две контроле и сада ми је уво слободно. Нема завоја. Нема газе дубоко у уву. Нема конаца. Нема болова. Ничега. Тачније, има крви која непрестано цури из уха. Следећих осам месеци ћу провести у чекању друге операције. Тада ћу наставити авантуру.
