Писмо које нисам послао

Појашњење за читаоца, ако неко икада буде читао:

У наставку је мој одговор на опроштајни мејл, који ми је бивша девојка упутила две недеље после насилног раскида. Свуда сам је блокирао, па је мејл био једини начин да дође до мене. Изабрао сам да га не пошаљем, већ да од њега направим објаву за блог и сходно томе је текст обрађен да би било лакше закључити контекст. Занемарите контрадикторности, познат сам по томе. Све што сам написао ми је имало смисла у том тренутку.

Здраво,

Пишем ти одговор овде, јер знам да нећеш прочитати. Ниси достојна да ти се заиста обратим. Желим да знаш да ово што ћу сада написати није вођено очекиваним емоцијама. Нисам повређен. После свега, свесна си да их нема и да их није ни било, а и прошле су две-три недеље, страсти нису узавреле, пишем ово натенане, већ неколико сати. Ово је чист презир, мржња према људима попут тебе, гађење, чињенице и политички ставови. Образи ми горе, а руке ми се тресу док ово пишем, а попио сам и лек за притисак и лек за смирење. Да, од оне ноћи сваког дана гутам капсуле за смирење. Валеријана и још неко говно. Најбоље што може без рецепта. Не примећујем да помаже. Тако је то кад имаш проблеме са спавањем. Тако је то кад сваког дана гледаш осакаћену собу и бесан вртиш догађаје у глави и замишљаш шта си све могао да кажеш и урадиш. Машташ. Ох, како би било лепо да могу да проживим све те алтернативне реалности. Какви би то били садизам и ренесанса.

И мени је жао што ми пишеш. Мислио сам да имаш барем мало образа, па да се нећеш усудити да се огласиш. Поново сам се преварио. Нема везе, последњи је пут. Ако ти себично можеш да напишеш шта ти је на души, јер ти је потребно да то избациш, могу и ја. Само ја сам боља особа, ја ћу те поштедети читања.

Далеко од тога да је ово још један story или прича за смејање. Потпуно супротно. Прича јесте, али да се човек крсти.  Притом, никада ниси била предмет мојих Инстаграм објава, али теби није тешко да будеш параноична и опседнута фантазијама.

Нетачно је да си служила за исмевање. Нико ти се никада није подсмевао, јер ти си за жаљење. Смејали су се мени или је то можда јака реч. Сажаљевали су ме кроз смех. Никоме није било јасно зашто сам с тобом. Да цитирам једну особу, с којом сам коментарисао нашу везу: "Зашто си с њом, кад немаш нипта лепо да кажеш?". То сам се питао од почетка везе. Заљубљеност? Љубав? Очај? Загорелост? Усамљеност? Страх од умирања без игде иког? Објективно нисам имао ниједан разлог да те трпим ни недељу дана, а камоли скоро седам месеци. Код тебе не постоји ништа што би ме привукло. Ни физички, ни психички. У аутобусу те не бих погледао два пута. И на апликацији те нисам изабрао јер си ми се свидела. Знаш и сама какве су ти биле фотографије, ништа се није видело, а профил ти је био празан. Била си само једна од безброј одобрених, јер нисам довољно заинтересован да бих застајао и анализирао. Када сам те видео уживо, прихватио сам те физички јер си 6/10, али већ у телефонским разговорима је кренуо презир и идење на живце. Нисам веровао шта радим када сам на самом почетку везе пристао да се тестирам на полне болести и за то издвојим 100 евра, да би пристала на секс. Прави ја би те отерао у курац, јер сматрам то јединим исправним одговором на такав захтев. Изгледа да си ме нечим очарала, кад толико нисам био при себи, кад толико нисам могао да се контролишем. Немогуће да сам био толико сексуално очајан. Сигурно нисам био с тобом седам месеци због ванила секса. Али, да не ширим и не дужим, већ знамо колико ми је било лоше у овој вези и каква је она била. Раскиди и мирења безброј пута говоре довољно. Нек остане заборављено у историји.

Не, немам жељу да ти се светим. Нисам ја теби разбио ствари по кући, па претио да ћу послати некога да стан уништи, већ ти мени, ти јебени фрику. Претњу не бих узео за озбиљно, да ниси претходно урадила то што јеси. После тога сам схватио да си спремна на све, па сам већ сутрадан упутио упит осигуравајућој кући, па убрзо и осигурао стан. У праву си да желим да умреш у мукама, али не и да те убијем. Када те нисам убио оне ноћи, нећу никада. Да има правде у овом свету тј. да нема такве казнене политике каква је, била би ти већ испод земље или би барем завршила у Ургентном, с тешким телесним повредама и доживотним инвалидитетом. То је боља казна. Смрт је спас, излаз. Кажеш да је све најгоре што може да се замисли по тебе свакако загарантовано. Надам се.

У праву си, моје намере нису биле лоше и неискрене. Нису постојале. Само сам желео да живим и задржим мало достојанства, среће, задовољства. Прихватио сам да сам немоћан, да не могу да те отерам. Био сам спреман да се одрекнем лагодног живота који сам имао пре тебе, био сам спреман на компромисе које прави ја никада не би прихватио, због којих бих био несрећан сваког дана остатка живота. Пристао сам да се уселиш, иако су ми сви говорили да то не радим, да то не може да успе, што сам и знао и осећао. Надао сам се да ће бити подношљиво.

Не, није то била вера у нас. Знао сам да не можемо да будемо заједно. Притом, везе и љубав ме никада нису занимали. Никада их нисам јурио, јер сам знао да нисам способан за то, а нисам ни видео интерес. Осећања доживљавам као слабост. Искључио сам осећања у средњој и сумњам да било шта то може сада да промени, више од 15 година касније. Још на почетку везе сам описивао наше тренутке психологу и рекао јој да не осећам ништа, а она ми је објаснила зашто - "Све си јако потиснуо у себе да не би осећао бол. Ако не осећаш бол, не можеш да осећаш ни срећу. Не можеш да бираш емоције. Или осећаш, или не осећаш.". Штета што то ниси схватила и разумела пре него што си доживела нервни слом. 

Што се тиче девојке којом си била опседнута, због које си била параноична, љубоморна, шта већ и која те је делимично довела до тог нервног слома, више пута сам ти рекао да веза с њом није могућа, пре свега јер није заинтересована и да међу нама нема ничега. То се неће променити. Посебно сада, када ми више неће пасти на памет да будем у вези. Довољно ми је психопата за цео живот. Чињеница да и ову прилику користиш да је споменеш само показује колико си умно болесна.

Ништа ти ниси схватила. Ништа ти ниси разумела. Ти си само тужна, депресивна, психички оболела и нестабилна особа, изгубљена у фантазијама, која није могла да поверује и прихвати да коначно има нешто лепо у животу, неког ко је спреман да се одрекне среће и задовољства да би провео живот с њом, у илузији љубави. Ниси могла да се задовољиш малим стварима, ниси могла да живиш у Матриксу, свесна да то није реалност. Хтела си емоције једнаке твојим неутемељеним, хтела си бајку, силила си и довела си себе до краха. Довела си нас обоје до краха. Могли смо да имамо све, а сада смо две авети, два полупана огледала која неће имати ништа. Жао ми је само што су моје ствари биле колатерална штета твоје лудости и глупости.

 

Al' noćas ako sluša, nek čuje bol u pjesmi koju pjevam njoj, samo njoj.
Zauvijek neka nosi na srcu znak.

Život je jedan ona bacila.

 

Не могу да верујем шта читам. Прво осуђујеш своју ескалацију вербалног сукоба у физички, што је и требало да урадиш, а онда се усуђујеш да осудиш мој одговор. Добила си најблажу могућу казну, узимајући у обзир да си починила вандализам. Ниси добила ни приближно оном што си заслужила, а притом ми ниси ни остала дужна. Ја сам поред тога добио и материјалну штету. Тачно, твоја чворуга која је трајала десет дана ми пружа минималну сатисфакцију. Осредње задовољство ћу доживети ако икада до мене стигне информација да си умрла, а ако ће нешто учинити да осетим истинску срећу - то ће онда бити информација да си умрла у мукама. Када бих веровао у загробни живот тј. када би могла да ме видиш с оног света, дошао бих да ти се посерем на гроб, уколико би умрла пре мене.

Лепе жеље, али сам прилично сигуран да време неће учинити да се сећам само лепих ствари. Дан данас, подједнако жестоко, као првог дана, мрзим људе који су ми некад нанели неку штету, па ћу тако и тебе.

 

Сматрам да нема шта ти мени да опрашташ, али ме баш нешто и заболе за твој поглед на ствари. Ја теби не опраштам ништа, нити ћу икада, посебно јер ниси ни исказала кајање за оно што си учинила, нити понудила да штету надокнадиш. Сходно томе, немам ни разлога да осећам кајање због било чега што сам урадио. Могу само да се кајем што нисам урадио више, мада да јесам, сада бих био у затвору и мој живот би био готов. Кајем се што сам се помирио после прве свађе кад смо показали права лица.

 

За крај, поновићу оно што сам ти рекао пре него што сам те истерао из стана - сваки милиметар овог стана ми је вреднији од твог живота.

 

Остаје нада да ћеш доживотно остати сама и јадна, у патњи, без љубави и деце. 

Збогом

 

Епизода 5 - Повратак

Тебра, јел сам ја теби причао о Милијани?

Ниси, али не мораш, мислим, ја сам ти after all, али испричај да би читалац сазнао.

Хм, ајде. Мада, више ће бити прича о мени, јер о Милијани не треба пуно причати.
Милијана ти је једна фина девојка. Васпитана. Образована. Неискварена. Поштена. Праведна. Нежна, али јака. Кад бираш с ким да проведеш живот - бираш њу и не размишљаш. И то ти је то. Први пут сам је видео, па затим чуо неколико њених реченица. То је било довољно. Одмах је постала моја прва права симпатија. То је било у трећој средње, након што сам прешао у ново одељење.
Наравно, осећања ми нису била узвраћена. То је природно, нормално, сасвим у реду. Али, ја сам био клинац у врло тешком периоду живота емотивно. Био сам неспособан да се носим са одбијањем тј. емотивним болом који тада настаје. Била ми је потребна љубав.
Велику љубав коју сам осећао сам по кратком поступку претворио у велику мржњу. Тако је ваљда било најлакше емотивно. Терапеуткиња ми је рекла да сам то урадио, јер тада, као и данас, све мора бити по моме, па сам ситуацију која је ван моје контроле претворио у ситуацију која је под мојом контролом, иако је то било на начин који води у најгори исход. Не, нисам је физички повредио или убио, само сам био тотално ђубре. Желео да је повредим и отерам од себе и у томе сам успео. Нисам буквално мислио на најгори исход.
Затим сам потпуно отишао у мрак, повукао се у себе, мржња, депресија, суицидне мисли. Требале су године да се стабилизујем и преживим, како сам знао и умео. Наравно да нисам причао о томе и тражио помоћ. Чик преживи, мајчин сине, без алкохола, дроге, лекова и терапије, док си заточен у мрачној тамници у дубини сопственог ума, док прекопута тебе седи наказа из ноћних мора, сачињена од твојих страхова, болова, несигурности и свих других јаких емоција. Само замисли чудовиште које седи надомак тебе и гледа те искежено, насмејано. Убија те страхом, тугом и болом које не можеш да зауставиш. Наводи те да угасиш себи живот, само да то више не би осећао, јер то је једини излаз. Многи то не преживе.
Одувек сам себи био једина подршка. Док је капуљача била на глави и скривала ме од света, у позадини је сваког дана тукла реп музика. Она ме је васпитавала, подржавала, учила животу и усадила у моју личност неке вредности које сматрам правим. Била ми је старији брат и најбољи пријатељ и родитељ и саговорник. Помогла ми је да се извучем.
Ко жив изађе из те тамнице има велику снагу ума и личности, али је доживотно психички и емотивно осакаћен. Одслужио сам казну. Преживео сам. Очито. Ипак, кад су се отворила врата тамнице, видело се да сам сада ја тај који је искежен. Ледена наказа искривљеног, злог осмеха, која жели да повређује и уништава, без милости и емоција. У очима чисто зло и садизам. Иза мене, у углу тамнице, леш чудовишта које сам убио зубима.
Из тамнице не излазиш са једном личности. Док годинама седиш у истом мраку и 24/7 гледаш у монструма, неко мора да ти прави друштво, да ти буде подршка, да те теши и прича ти да ће бити све у реду. Мора неко да ти ствара агресију и хушка те на чудовиште, јер нема страха и бола кад си бесан. Мора неко да буде глас разума, додир са реалности. Мора неко да те спречи да направиш Рибникар пре Рибникара. Сви они заједно те спречавају да пресудиш себи. Те личности не могу да остану иза тебе. То је твоја некадашња личност, поцепана на ко зна колико јасно искристалисаних нових личности. Све те личности значе различите, често потпуно супротне, чврсте и непроменљиве животне ставове. Стекао си могућност да истовремено потпуно заступаш потпуно супротстављене ставове. Стекао си могућност да емитујеш најнежнија осећања, да волиш више него што било ко може, али да с друге стране можеш свакодневно да гледаш раскомадана тела, снимке бруталне погибије и уживаш у томе, јер ти свака људска смрт причињава задовољство. Можеш да волиш некога више него себе, али и да ти основни политички став буде истребљење људског рода. Можеш да демантујеш себе сваком наредном реченицом. Све што кажеш апсолутно ти има смисла и једино је исправно.
Како наставити живот? Ићи код психијатра? Касниш пар година. Можда би те затворили, за сваки случај. Хах. Можда би доживотно био на жешћим таблетама које би те држале у одузетом стању. Жив, а мртав. Можда ипак не би било ништа, јер ниси физички агресиван и јак.
Све у свему, сам на своме, као и увек. Заштити себе. Заштити друге од себе. Опстани. Навикао си на тамницу у глави, сада се навикни на тамницу - самицу у реалности. Изолуј се од света. Имаш своју собу, своја дивна четири зида у којима си седео док си психички био одсутан. Ту нема људи, нема њихове суровости, дволичности, индиферентности, незаинтересованости, бруталности. Ту нема осећања, страхова, болова, неизвесности. Ту си безбедан , заштићен од свега. Седи ту затворен и годинама слажи слагалицу своје личности која се попут стакла разбила на хиљаду делова. Не постоји начин да је сложиш, само лепи како успеш. Око те наказне скулптуре изгради непробојни зид, без прозора. Ништа не сме да прође, чак ни зрак светлости. Направи непробојна врата, чисто за сваки случај, можда некад буде услова да се изађе напоље. Баци кључ, неће ти требати скоро. Не желиш да будеш у искушењу да провириш напоље.
Док си се окренуо, прошло је 12 година. Имаш 28. Ћале ти је умро. Сад си и физички сам на свету. Сада и физички мораш да се одржаваш у животу. Имаш додатне обавезе и срања. Најбоље године живота су ти прошле. Више се и не сећаш какав је осећај среће, туге, беса, заљубљености. Не знаш ништа ни о чему, осим да устанеш ујутро, навучеш маску скоро па нормалног лика, иритантно причљивог, форсирано духовитог, лоша верзија Чендлера, радиш, дођеш кући, скинеш маску, откријеш наказу и легнеш да спаваш.
Већ 12 година ниси осетио неку емоцију. Дубока депресија, потпуна апатија, нихилизам, екстремизам. Активно бежање од људског контакта. Активно терање свих од себе. Мртав човек хода. Више и ниси потпуно сигуран ко си. Толико мораш да глумиш свакодневно, да после неког времена почну да бледе границе између маске и лица. Толико си вешт у манипулисању, да понекад поверујеш у своје лажи и будеш убеђен да си искрено поступио, а заправо је увек у позадини неки вид интереса. Људи те као готиве, онако си, помало откачен, понекад духовит, можда мало шармантан, све у свему као добар лик, а не знају да је апсолутно све лаж, да је иза маске човек који жели да их све види мртве.
И тако. Сад живиш такав, сјебан, само додај још висок притисак. Чекаш крај, а он неће скоро.

Ух, Пикац, брате...није теби лако...

Где лако, матори...

Шизофрено цепање 2015.

Уморан сам. Не жалим се, само обавештавам.

Умор ме чини депресивним, иако немам ни најмањег разлога за депресију.

Једва пишем ово, руке су ми се смрзле. Тако је то када је напољу снег, а живиш у стану без грејања.

Прејео сам се. Желим да натрпам још срања у себе, али једноставно немам места.

Гледам много досадан филм. Зато и пишем ово, сморио сам се.

Једем наполитанке са лешником, које заправо имају укус лешника. Невероватно.

Сутра идем у омладинску због чишћења снега.

Зашто пишем ово? Кога брига?

Људи су досадни. Много досадни. Онај ниво досадног када те буди телефон и зову те да сјебеш цео дан чинећи им услуге, а ти управо то чиниш јер си добар човек, дебил, кукавица, добра дела, будала, ортак, мученик, шта год. Да ли они мисле да постојим да бих губио време на њих? Јебено научите срања која су вам потребна и престаните да смарате нас, јадне људе који не умеју да кажу не.

Разумем зашто сви дају све од себе да би нашли љубав. Не бисте веровали колико се празно осећам. Онај ниво празнине када осећаш неку мучнину у пределу срца, желуца, тежина, зајебано нешто, тешко ти је да дишеш, јер те толико јебено мрзи, а знаш зашто. Али нећу дозволити једноставној хемији да ме зајебава. Може природа да ме тера ка рибама колико хоће, знам колико сам одлучан и нико то не може да промени. Е, кад смо код тога, јебено ме смарате када не верујете када причам о својим животним одлукама и ставовима. Не, немам 5 година, већ 21 и боље од вас знам шта желим у животу. Не, нисам аутодеструктиван, депресиван и срања, једноставно сам будала која не дозвољава другим будалама да јој кроје живот. Нешто ми је ово познато, вероватно сам већ писао о овоме, али знате моје памћење - данас буде, сутра као да није било.

Јао, сад треба да се цимам да гледам филм који сам већ гледао, по снегу и хладноћи, јао, не знате овај ниво смора.

Али ко усисава у 21:00, озбиљно? Дајте људи, јебено имајте обзира, оно, знате...понекад. Нисте једини на свету. Има људи којима идете на курац, а који вам ништа не кажу, јер знаш оно...живи и пусти друге да живе, right?......Чекај бре, сад је 22:07 и опет чујем усисивач. Ма мора да халуцинирам.

Шта ли ради Милијана? Управо је питах. Само желим разговор. Разговор са људима. Људима који размишљају, који имају шта да кажу и желе то да поделе са другима. Опуштен разговор, у опуштеном окружењу, без буке, тешке музике, напрезања и сличног. Да ли постоје такви људи? Да ли се све своди на телефоне, зрачења, музику без смисла и поруке, буку, дувански дим, празне разговоре о обавезама и дешавањима и не знам шта већ?

Опустите се људи. Ако не уђете у овај аутобус, ући ћете у следећи. Кога брига?

Раскинули сте са љубављу свог живота? Big deal. Ево, пропаде свет због тога. Не сери да сте се помирили? Свака част, све на свету је боље због тога, брзо ставите слике да сви виде како се добро љубите. Сви сте ви кокошке у кокошињцу.

Е, много серем, сморио сам самог себе, ај одох. Видимо се тамо негде.

Школски дневник #2

Неки дан. Седим на предавању код дебила. Лик је попут Вулина - будала која прича сама са собом. Јебе ми се за захтеве за опслуживањем. Ништа горе него кад радиш нешто што не волиш. Грешим. Најгоре је кад радиш нешто што мрзиш. Овако сморен ћу отићи кући где ме чека учење. Кога лажем? Ја да учим? Престани да бушиш, пичка ти материна. Престао је. Ау, колико сам моћан. Тренутно на репертоару је комбиновани систем масовног опслуживања. Масовно ме боли курац. Која је поента живота? Јуче ми клинка рече да је љубав. Значи треба целог живота да устајем рано, да онако мртав, на брзину, пијем кафу и једем и перем зубе, да бих се цимао по гужвама у саобраћају, да бих стигао на посао где ћу се мучити и где ће ме јебати да бих добио новац за храну, да бих преживео, да бих, коначно, могао да уживам у љубави и јебању (како у мозак, тако и у тело) од стране мени драге особе. Не, брате. Значи, РО = 1. До јаја. Где смо стали? Поента живота? Зезање. Класичан пример су SANDBOX игре. Постојиш у оквиру неког простора и радиш шта хоћеш. Највећи губитак је губитак живота, што није страшно јер увек постоји нова игра. У реалности тога нема, али и даље није страшно. Дебил опет буши. Јеби га, ради за паре, преживљава, није он крив. Не, нисмо написали 0,195, јер нас заболе. Наравно да причају рибе и да су занимљивије од тебе - имају пичке, сисе и чмарове. Шта ће бити од мене? Ништа. Надам се да ћу наћи неки релативно лак посао за скромне паре. Не тражим пуно - храна, вода, комп, рачуни. То се може постићи у Србији. Свиђа ми се мој рукопис. Још пола сата. Па падни. Хахахаха. Толико курви, а ниједна ме неће. Ко их јебе. Многи. Замисли да сам писац. Која би то блеја била. Цео живот блејиш, пишеш срања, а то волиш, глупи људи плаћају, ти се спрдаш. Игра ми се KotОR. Гледају ми се Ратови звезда. Пије ми се кафа. Порнићи, тебра. Музика. Код куће је све осим новца. Па избушим ти кеву. Извини. Зашто правити децу у свету који није могуће променити? Не ваља бити паметан. Никако. Лакше је бити глуп и срећан. Овако сам осуђен на дијагнозу депресије. Све сами психолози и психијатри око мене. Ништа ме не занима. Срање. Легалајз еутанајз. Ћао.

Школски дневник

09:20. 27.01.2015. Двадесетак људи у амфитеатру. Марковић прича о лукама и контејнерима. Труди се да буде занимљив и смешан. Бољи је од ћалета, признајем. Ипак, ништа ми није смешно. Данас је спор дан. Осећам га. У преводу, боли ме курац да јурим, журим, бринем и нервирам се. Спава ми се. САБ ме је преваспитао реченицама: "Нека деце неће данас ништа да једу. Нека од њих ће и да умру од глади. Сетим се тога кад помислим да се жалим." Много ми је жао што више не снима. Баш је кидао. Зато се све мање и мање жалим. Све више и више ми се јебе. Драго ми је што сам отворио ум и схватио колико су небитне ствари око којих се свет ломи. Педери. Смешни ликови, а ограничени људи би покренули рат око тога. Као да су их педери силовали , па су бесни. Мрзе Хрвате и цео свет. Лично не мрзим никога. Сматрам да је у рату све дозвољено, али није све паметно. Сигуран сам да постоје Хрвати који нису ратоборни већ сасвим нормални. Тако да не могу да мрзим нацију. У најбољем случају бих могао да мрзим људе који би желели рат. Чему рат? Само је потребан менталитет. Међународна сарадња, а не само сопствени интерес. Али то нико осим мене не жели. Шта онда? Па, како год, не треба мрзети друге државе. Наравно да ће све гледати да те зајебу када сви гледају само себе. Шта се жалите кад нећете по мом. И тако, све се више питам "зашто?". Има безброј примера. Зашто радити било шта што није неопходно? Чуо сам се са Милијаном. Јеби га. Обећао сам да никада нећу одустати. Некако ми је смешно кад гледам парове како плачу, свађају се, раскидају, пате и срања, а после само нађу нову особу. Шта, они да ме уче о љубави? Шта ја треба да кажем, човек који воли Милијану исто као првог дана, човек који је обећао да ће му она доживотно бити једина и да би све, па чак и живот, дао за њу. Све то свестан да је никада нећу пољубити. Толико о одлучности и држању до себе. Како то могу? Зато што схватам колико је живот небитан и да шта год радио у њему - исто ћеш завршити. Према томе, по чему су то други бољи од мене јер добијају секс, децу и срања? Серемо иста говна, трулимо у истој земљи. Не серите да сам депресиван јер мислим другачије. Можете само да ми сисате. Гледајте себе. Немате право да коментаришете и регулишете животе других. Крај странице. Сабио сам. Плави ме гледа као лудака. Хах.

Кењање у празно

22:59, 31.12.2014., бели простор за писање на екрану. На левој половини екрана иде филм "Boyhood". Напољу је ледено, у стану исто тако. Уљани радијатор греје, али ништа посебно. Бринем се што седим толико, али сам превише лењ да бих урадио било шта поводом тога. Други људи славе нову годину. Презирем друге људе. Живе своје мале животе, раде небитне ствари, брину се због небитних ствари, не користе мозак. Читам Буковског. Фино пише. Размишљам о Милијани, али то није ништа ново. Недостаје ми. Много. Овај филм смара. Јебе ми се за одрастање клинца. Децу треба тући, али са разлогом. Сисе. Много су лепе, али је реално много глупо колико нас привлаче. Обичне лопте меса и масноће. Чешање главе. Почео сам да пуштам нокте због тога. Волим да скидам наслаге масноће и мртве коже, па да након тога чистим нокте. Понекад чешем главу чачкалицама или сличним оштрим предметима. Данас нисам дркао. Јеби га, више ми није занимљиво. Не диже ми се на порниће, а на слике ми се никада није ни дизао. Више дркам из навике, чисто због тих пар секунди оргазма. Срећом па ми треба око 30-40 секунди да достигнем оргазам, па не морам да се смарам око целог процеса. Седим у јакни, поред радијатора, а и даље ми је хладно. 23:23 - неко мисли на мене. Не. Хах. Испуцала су ми уста од хладноће. Чмар ми крвари због дебелог говнета које сам искењао мало пре. Једва је изашло. Гледај, пишем о говнима и дркању. Патетично. О чему да пишем, кад све време проводим за овим рачунаром и у овој соби. Могао бих о људима, свету, животу. Људи су глупи. Живе по шаблону, наученом у детињству. Кажу ти да мораш да правиш децу и ти их правиш, чак и кад не можеш да их издржаваш. Онда ти је држава крива. Онај који прича против шаблона "пиша уз ветар", да цитирам ћалета. Радије бих био попишан него заснуо свој живот на прављењу деце. Зашто продужавати врсту? Боли ме кичма. Шта би се десило када би људи изумрли? Ништа. Могао бих сад да будем на некој журки, да циркам алкохол, дрогирам се и можда смувам неку рибу. Али зашто? Биће ми до јаја једно вече, а онда ћу сутра наставити исти усран живот. Немам ништа од тога. Шта имам од тога што ћу појебати неку рибу? Скинуће се, бићу већ пред свршавању, пипнуће га и бум. Јебеш то. Кад бих био у вези морао бих да слушам ствари о тој особи, које ме не занимају. Шта ме боли курац ко си, шта си, блабла? Све само да бих добио пичку. Пфф. Примитивно. Па да, љубав. Много битно. Шта без љубави? Све. Добро, било би лепо проводити време са неким, али је то много цимања због мало дружења. Живот. Све што урадиш у животу је небитно. Завршићеш у истој рупи. Много волим да прдим. Скроман сам човек, уживам у малим задовољствима. Празно. У мени нема ничега. Срећна нова година, вууухууу, јеаааа, најсрећнији дан у мом животу. Не. Ајмо чучњеви. И даље ми је хладно. Јуче сам спавао 18 сати. Тебра. Распуст. Квари га једна мисао. Мисао да ћу морати да радим срања за усрану школу. Као да ћу имати нешто од ње. Е, не знам више, ај ћао.

Авантура сасвим просечног човека #2

Моја авантура је заправо тек почела када сам добио снимке главе. Прва ствар коју сам морао да урадим је да однесем снимке у дом здравља. Фина докторка ме је заиста обрадовала када ми је рекла да болујем од хроничне упале ува и да могу да бирам: операција ува или живот са редовним упалама. Касније ће се сазнати да је она будала и да би ми упала оштетила мозак да се нисам оперисао. Потом ми је рекла име професорке докторке Јешић, цењеног хирурга, и дала ми упут за КЦС, уколико се одлучим за операцију. Свестан чињенице да је до цењених хирурга у КЦС немогуће доћи без дугог чекања, мој брат је повукао све могуће везе које је имао у граду - он мора да чује мишљење стотину доктора да би био сигуран у дијагнозу. Има логике, морам признати. Његов пријатељ са ВМА му је потврдио - уво се мора хитно оперисати иначе ће доћи до оштећења мозга. У реду, операција значи. Али не, чекај, пријатељ му је заказао преглед код другог хирурга - специјалисте за уши. Нек ме он прегледа и нек да мишљење. Дивота, ајмо у ВМА. Фина установа, узму ти 3000 динара на улазу и онда чекаш. Дођем ја некако на ред, уђемо унутра, седнем, човек ме погледа на секунд и каже "операција". Остатак времена сам провео у слушању разговора између буразера и хирурга, о темама које немају везе са болешћу. Дао сам још 2000 на мерење слуха, ко јебе то што сам га мерио у дому здравља, неколико дана раније. Господин ми закаже операцију. Ни то није било довољно мом брату, па је исцимао неког пријатеља из КЦС-а, неко мудо које ми је средило преглед код докторке Јешић. Срећан што нећу ризиковати плаћање операције у ВМА, прихватих и тај преглед. Баш тада се десило да се разболим. Онако малаксао од јурења по граду и болестан, примих позив од успаничене снаје. Хоће да хитно одем на ОРЛ да ме прегледају и да примим инјекције због бола у грлу, да ми инфекција не би отишла на уво и убила ме. Ја је разочарам тиме што по први пут одбијем неку од њихових хипохондрских наређења. Волим КЦС. Сутрадан смо отишли у поликлинику код Јешићке. Колико смо беше чекали...сат - два? Прими нас она, погледа снимке, каже операција и да треба да пијем Парацетамол и тако то због инфекције грла. Закаже ми операцију пре оне у ВМА - ипак смо преко везе. Следеће две недеље сам провео радећи анализе да бих утврдио подобност за општу анестезију. Не, не зове се ТОТАЛНА, него ОПШТА. Научите. После те две недеље сам једва чекао операцију. Био сам потпуно исцрпљен од јурцања и школе између. Као шлаг на торту, примили су ме 28. фебруара, у петак, за када је било заказано. Проблем је што сам мислио да ће тада бити одржана операција. Али не, наравно, операција није ни заказана, тако да сам у болници лежао три дана чекајући на операцију. Оперисан сам у понедељак. За то време сам се навикао на услове у болници: храна је подношљива, тоалет у коме не постоји приватност се може савладати, људска интеракција је на нивоу, кревети су добри...све у свему - у реду је. Операција је добро протекла, трајала је два сата, а укупно сам у коми провео шест. Наредни дани су текли нормално. Болови, болна превијања, нерасположење и најзад отпуст. Након отпуста, наредне дане сам провео у брисању крви која је цурила упркос приличној превијености. У дому здравља су ме бедно превили, а још сам добио и температуру и пролив. Брате. Пролив још увек траје, али је температура прошла после једног дана. Био сам на две контроле и сада ми је уво слободно. Нема завоја. Нема газе дубоко у уву. Нема конаца. Нема болова. Ничега. Тачније, има крви која непрестано цури из уха. Следећих осам месеци ћу провести у чекању друге операције. Тада ћу наставити авантуру.