Епизода 5 - Повратак

Тебра, јел сам ја теби причао о Милијани?

Ниси, али не мораш, мислим, ја сам ти after all, али испричај да би читалац сазнао.

Хм, ајде. Мада, више ће бити прича о мени, јер о Милијани не треба пуно причати.
Милијана ти је једна фина девојка. Васпитана. Образована. Неискварена. Поштена. Праведна. Нежна, али јака. Кад бираш с ким да проведеш живот - бираш њу и не размишљаш. И то ти је то. Први пут сам је видео, па затим чуо неколико њених реченица. То је било довољно. Одмах је постала моја прва права симпатија. То је било у трећој средње, након што сам прешао у ново одељење.
Наравно, осећања ми нису била узвраћена. То је природно, нормално, сасвим у реду. Али, ја сам био клинац у врло тешком периоду живота емотивно. Био сам неспособан да се носим са одбијањем тј. емотивним болом који тада настаје. Била ми је потребна љубав.
Велику љубав коју сам осећао сам по кратком поступку претворио у велику мржњу. Тако је ваљда било најлакше емотивно. Терапеуткиња ми је рекла да сам то урадио, јер тада, као и данас, све мора бити по моме, па сам ситуацију која је ван моје контроле претворио у ситуацију која је под мојом контролом, иако је то било на начин који води у најгори исход. Не, нисам је физички повредио или убио, само сам био тотално ђубре. Желео да је повредим и отерам од себе и у томе сам успео. Нисам буквално мислио на најгори исход.
Затим сам потпуно отишао у мрак, повукао се у себе, мржња, депресија, суицидне мисли. Требале су године да се стабилизујем и преживим, како сам знао и умео. Наравно да нисам причао о томе и тражио помоћ. Чик преживи, мајчин сине, без алкохола, дроге, лекова и терапије, док си заточен у мрачној тамници у дубини сопственог ума, док прекопута тебе седи наказа из ноћних мора, сачињена од твојих страхова, болова, несигурности и свих других јаких емоција. Само замисли чудовиште које седи надомак тебе и гледа те искежено, насмејано. Убија те страхом, тугом и болом које не можеш да зауставиш. Наводи те да угасиш себи живот, само да то више не би осећао, јер то је једини излаз. Многи то не преживе.
Одувек сам себи био једина подршка. Док је капуљача била на глави и скривала ме од света, у позадини је сваког дана тукла реп музика. Она ме је васпитавала, подржавала, учила животу и усадила у моју личност неке вредности које сматрам правим. Била ми је старији брат и најбољи пријатељ и родитељ и саговорник. Помогла ми је да се извучем.
Ко жив изађе из те тамнице има велику снагу ума и личности, али је доживотно психички и емотивно осакаћен. Одслужио сам казну. Преживео сам. Очито. Ипак, кад су се отворила врата тамнице, видело се да сам сада ја тај који је искежен. Ледена наказа искривљеног, злог осмеха, која жели да повређује и уништава, без милости и емоција. У очима чисто зло и садизам. Иза мене, у углу тамнице, леш чудовишта које сам убио зубима.
Из тамнице не излазиш са једном личности. Док годинама седиш у истом мраку и 24/7 гледаш у монструма, неко мора да ти прави друштво, да ти буде подршка, да те теши и прича ти да ће бити све у реду. Мора неко да ти ствара агресију и хушка те на чудовиште, јер нема страха и бола кад си бесан. Мора неко да буде глас разума, додир са реалности. Мора неко да те спречи да направиш Рибникар пре Рибникара. Сви они заједно те спречавају да пресудиш себи. Те личности не могу да остану иза тебе. То је твоја некадашња личност, поцепана на ко зна колико јасно искристалисаних нових личности. Све те личности значе различите, често потпуно супротне, чврсте и непроменљиве животне ставове. Стекао си могућност да истовремено потпуно заступаш потпуно супротстављене ставове. Стекао си могућност да емитујеш најнежнија осећања, да волиш више него што било ко може, али да с друге стране можеш свакодневно да гледаш раскомадана тела, снимке бруталне погибије и уживаш у томе, јер ти свака људска смрт причињава задовољство. Можеш да волиш некога више него себе, али и да ти основни политички став буде истребљење људског рода. Можеш да демантујеш себе сваком наредном реченицом. Све што кажеш апсолутно ти има смисла и једино је исправно.
Како наставити живот? Ићи код психијатра? Касниш пар година. Можда би те затворили, за сваки случај. Хах. Можда би доживотно био на жешћим таблетама које би те држале у одузетом стању. Жив, а мртав. Можда ипак не би било ништа, јер ниси физички агресиван и јак.
Све у свему, сам на своме, као и увек. Заштити себе. Заштити друге од себе. Опстани. Навикао си на тамницу у глави, сада се навикни на тамницу - самицу у реалности. Изолуј се од света. Имаш своју собу, своја дивна четири зида у којима си седео док си психички био одсутан. Ту нема људи, нема њихове суровости, дволичности, индиферентности, незаинтересованости, бруталности. Ту нема осећања, страхова, болова, неизвесности. Ту си безбедан , заштићен од свега. Седи ту затворен и годинама слажи слагалицу своје личности која се попут стакла разбила на хиљаду делова. Не постоји начин да је сложиш, само лепи како успеш. Око те наказне скулптуре изгради непробојни зид, без прозора. Ништа не сме да прође, чак ни зрак светлости. Направи непробојна врата, чисто за сваки случај, можда некад буде услова да се изађе напоље. Баци кључ, неће ти требати скоро. Не желиш да будеш у искушењу да провириш напоље.
Док си се окренуо, прошло је 12 година. Имаш 28. Ћале ти је умро. Сад си и физички сам на свету. Сада и физички мораш да се одржаваш у животу. Имаш додатне обавезе и срања. Најбоље године живота су ти прошле. Више се и не сећаш какав је осећај среће, туге, беса, заљубљености. Не знаш ништа ни о чему, осим да устанеш ујутро, навучеш маску скоро па нормалног лика, иритантно причљивог, форсирано духовитог, лоша верзија Чендлера, радиш, дођеш кући, скинеш маску, откријеш наказу и легнеш да спаваш.
Већ 12 година ниси осетио неку емоцију. Дубока депресија, потпуна апатија, нихилизам, екстремизам. Активно бежање од људског контакта. Активно терање свих од себе. Мртав човек хода. Више и ниси потпуно сигуран ко си. Толико мораш да глумиш свакодневно, да после неког времена почну да бледе границе између маске и лица. Толико си вешт у манипулисању, да понекад поверујеш у своје лажи и будеш убеђен да си искрено поступио, а заправо је увек у позадини неки вид интереса. Људи те као готиве, онако си, помало откачен, понекад духовит, можда мало шармантан, све у свему као добар лик, а не знају да је апсолутно све лаж, да је иза маске човек који жели да их све види мртве.
И тако. Сад живиш такав, сјебан, само додај још висок притисак. Чекаш крај, а он неће скоро.

Ух, Пикац, брате...није теби лако...

Где лако, матори...