Писмо које нисам послао

Појашњење за читаоца, ако неко икада буде читао:

У наставку је мој одговор на опроштајни мејл, који ми је бивша девојка упутила две недеље после насилног раскида. Свуда сам је блокирао, па је мејл био једини начин да дође до мене. Изабрао сам да га не пошаљем, већ да од њега направим објаву за блог и сходно томе је текст обрађен да би било лакше закључити контекст. Занемарите контрадикторности, познат сам по томе. Све што сам написао ми је имало смисла у том тренутку.

Здраво,

Пишем ти одговор овде, јер знам да нећеш прочитати. Ниси достојна да ти се заиста обратим. Желим да знаш да ово што ћу сада написати није вођено очекиваним емоцијама. Нисам повређен. После свега, свесна си да их нема и да их није ни било, а и прошле су две-три недеље, страсти нису узавреле, пишем ово натенане, већ неколико сати. Ово је чист презир, мржња према људима попут тебе, гађење, чињенице и политички ставови. Образи ми горе, а руке ми се тресу док ово пишем, а попио сам и лек за притисак и лек за смирење. Да, од оне ноћи сваког дана гутам капсуле за смирење. Валеријана и још неко говно. Најбоље што може без рецепта. Не примећујем да помаже. Тако је то кад имаш проблеме са спавањем. Тако је то кад сваког дана гледаш осакаћену собу и бесан вртиш догађаје у глави и замишљаш шта си све могао да кажеш и урадиш. Машташ. Ох, како би било лепо да могу да проживим све те алтернативне реалности. Какви би то били садизам и ренесанса.

И мени је жао што ми пишеш. Мислио сам да имаш барем мало образа, па да се нећеш усудити да се огласиш. Поново сам се преварио. Нема везе, последњи је пут. Ако ти себично можеш да напишеш шта ти је на души, јер ти је потребно да то избациш, могу и ја. Само ја сам боља особа, ја ћу те поштедети читања.

Далеко од тога да је ово још један story или прича за смејање. Потпуно супротно. Прича јесте, али да се човек крсти.  Притом, никада ниси била предмет мојих Инстаграм објава, али теби није тешко да будеш параноична и опседнута фантазијама.

Нетачно је да си служила за исмевање. Нико ти се никада није подсмевао, јер ти си за жаљење. Смејали су се мени или је то можда јака реч. Сажаљевали су ме кроз смех. Никоме није било јасно зашто сам с тобом. Да цитирам једну особу, с којом сам коментарисао нашу везу: "Зашто си с њом, кад немаш нипта лепо да кажеш?". То сам се питао од почетка везе. Заљубљеност? Љубав? Очај? Загорелост? Усамљеност? Страх од умирања без игде иког? Објективно нисам имао ниједан разлог да те трпим ни недељу дана, а камоли скоро седам месеци. Код тебе не постоји ништа што би ме привукло. Ни физички, ни психички. У аутобусу те не бих погледао два пута. И на апликацији те нисам изабрао јер си ми се свидела. Знаш и сама какве су ти биле фотографије, ништа се није видело, а профил ти је био празан. Била си само једна од безброј одобрених, јер нисам довољно заинтересован да бих застајао и анализирао. Када сам те видео уживо, прихватио сам те физички јер си 6/10, али већ у телефонским разговорима је кренуо презир и идење на живце. Нисам веровао шта радим када сам на самом почетку везе пристао да се тестирам на полне болести и за то издвојим 100 евра, да би пристала на секс. Прави ја би те отерао у курац, јер сматрам то јединим исправним одговором на такав захтев. Изгледа да си ме нечим очарала, кад толико нисам био при себи, кад толико нисам могао да се контролишем. Немогуће да сам био толико сексуално очајан. Сигурно нисам био с тобом седам месеци због ванила секса. Али, да не ширим и не дужим, већ знамо колико ми је било лоше у овој вези и каква је она била. Раскиди и мирења безброј пута говоре довољно. Нек остане заборављено у историји.

Не, немам жељу да ти се светим. Нисам ја теби разбио ствари по кући, па претио да ћу послати некога да стан уништи, већ ти мени, ти јебени фрику. Претњу не бих узео за озбиљно, да ниси претходно урадила то што јеси. После тога сам схватио да си спремна на све, па сам већ сутрадан упутио упит осигуравајућој кући, па убрзо и осигурао стан. У праву си да желим да умреш у мукама, али не и да те убијем. Када те нисам убио оне ноћи, нећу никада. Да има правде у овом свету тј. да нема такве казнене политике каква је, била би ти већ испод земље или би барем завршила у Ургентном, с тешким телесним повредама и доживотним инвалидитетом. То је боља казна. Смрт је спас, излаз. Кажеш да је све најгоре што може да се замисли по тебе свакако загарантовано. Надам се.

У праву си, моје намере нису биле лоше и неискрене. Нису постојале. Само сам желео да живим и задржим мало достојанства, среће, задовољства. Прихватио сам да сам немоћан, да не могу да те отерам. Био сам спреман да се одрекнем лагодног живота који сам имао пре тебе, био сам спреман на компромисе које прави ја никада не би прихватио, због којих бих био несрећан сваког дана остатка живота. Пристао сам да се уселиш, иако су ми сви говорили да то не радим, да то не може да успе, што сам и знао и осећао. Надао сам се да ће бити подношљиво.

Не, није то била вера у нас. Знао сам да не можемо да будемо заједно. Притом, везе и љубав ме никада нису занимали. Никада их нисам јурио, јер сам знао да нисам способан за то, а нисам ни видео интерес. Осећања доживљавам као слабост. Искључио сам осећања у средњој и сумњам да било шта то може сада да промени, више од 15 година касније. Још на почетку везе сам описивао наше тренутке психологу и рекао јој да не осећам ништа, а она ми је објаснила зашто - "Све си јако потиснуо у себе да не би осећао бол. Ако не осећаш бол, не можеш да осећаш ни срећу. Не можеш да бираш емоције. Или осећаш, или не осећаш.". Штета што то ниси схватила и разумела пре него што си доживела нервни слом. 

Што се тиче девојке којом си била опседнута, због које си била параноична, љубоморна, шта већ и која те је делимично довела до тог нервног слома, више пута сам ти рекао да веза с њом није могућа, пре свега јер није заинтересована и да међу нама нема ничега. То се неће променити. Посебно сада, када ми више неће пасти на памет да будем у вези. Довољно ми је психопата за цео живот. Чињеница да и ову прилику користиш да је споменеш само показује колико си умно болесна.

Ништа ти ниси схватила. Ништа ти ниси разумела. Ти си само тужна, депресивна, психички оболела и нестабилна особа, изгубљена у фантазијама, која није могла да поверује и прихвати да коначно има нешто лепо у животу, неког ко је спреман да се одрекне среће и задовољства да би провео живот с њом, у илузији љубави. Ниси могла да се задовољиш малим стварима, ниси могла да живиш у Матриксу, свесна да то није реалност. Хтела си емоције једнаке твојим неутемељеним, хтела си бајку, силила си и довела си себе до краха. Довела си нас обоје до краха. Могли смо да имамо све, а сада смо две авети, два полупана огледала која неће имати ништа. Жао ми је само што су моје ствари биле колатерална штета твоје лудости и глупости.

 

Al' noćas ako sluša, nek čuje bol u pjesmi koju pjevam njoj, samo njoj.
Zauvijek neka nosi na srcu znak.

Život je jedan ona bacila.

 

Не могу да верујем шта читам. Прво осуђујеш своју ескалацију вербалног сукоба у физички, што је и требало да урадиш, а онда се усуђујеш да осудиш мој одговор. Добила си најблажу могућу казну, узимајући у обзир да си починила вандализам. Ниси добила ни приближно оном што си заслужила, а притом ми ниси ни остала дужна. Ја сам поред тога добио и материјалну штету. Тачно, твоја чворуга која је трајала десет дана ми пружа минималну сатисфакцију. Осредње задовољство ћу доживети ако икада до мене стигне информација да си умрла, а ако ће нешто учинити да осетим истинску срећу - то ће онда бити информација да си умрла у мукама. Када бих веровао у загробни живот тј. када би могла да ме видиш с оног света, дошао бих да ти се посерем на гроб, уколико би умрла пре мене.

Лепе жеље, али сам прилично сигуран да време неће учинити да се сећам само лепих ствари. Дан данас, подједнако жестоко, као првог дана, мрзим људе који су ми некад нанели неку штету, па ћу тако и тебе.

 

Сматрам да нема шта ти мени да опрашташ, али ме баш нешто и заболе за твој поглед на ствари. Ја теби не опраштам ништа, нити ћу икада, посебно јер ниси ни исказала кајање за оно што си учинила, нити понудила да штету надокнадиш. Сходно томе, немам ни разлога да осећам кајање због било чега што сам урадио. Могу само да се кајем што нисам урадио више, мада да јесам, сада бих био у затвору и мој живот би био готов. Кајем се што сам се помирио после прве свађе кад смо показали права лица.

 

За крај, поновићу оно што сам ти рекао пре него што сам те истерао из стана - сваки милиметар овог стана ми је вреднији од твог живота.

 

Остаје нада да ћеш доживотно остати сама и јадна, у патњи, без љубави и деце. 

Збогом