Неки дан. Седим на предавању код дебила. Лик је попут Вулина - будала која прича сама са собом. Јебе ми се за захтеве за опслуживањем. Ништа горе него кад радиш нешто што не волиш. Грешим. Најгоре је кад радиш нешто што мрзиш. Овако сморен ћу отићи кући где ме чека учење. Кога лажем? Ја да учим? Престани да бушиш, пичка ти материна. Престао је. Ау, колико сам моћан. Тренутно на репертоару је комбиновани систем масовног опслуживања. Масовно ме боли курац. Која је поента живота? Јуче ми клинка рече да је љубав. Значи треба целог живота да устајем рано, да онако мртав, на брзину, пијем кафу и једем и перем зубе, да бих се цимао по гужвама у саобраћају, да бих стигао на посао где ћу се мучити и где ће ме јебати да бих добио новац за храну, да бих преживео, да бих, коначно, могао да уживам у љубави и јебању (како у мозак, тако и у тело) од стране мени драге особе. Не, брате. Значи, РО = 1. До јаја. Где смо стали? Поента живота? Зезање. Класичан пример су SANDBOX игре. Постојиш у оквиру неког простора и радиш шта хоћеш. Највећи губитак је губитак живота, што није страшно јер увек постоји нова игра. У реалности тога нема, али и даље није страшно. Дебил опет буши. Јеби га, ради за паре, преживљава, није он крив. Не, нисмо написали 0,195, јер нас заболе. Наравно да причају рибе и да су занимљивије од тебе - имају пичке, сисе и чмарове. Шта ће бити од мене? Ништа. Надам се да ћу наћи неки релативно лак посао за скромне паре. Не тражим пуно - храна, вода, комп, рачуни. То се може постићи у Србији. Свиђа ми се мој рукопис. Још пола сата. Па падни. Хахахаха. Толико курви, а ниједна ме неће. Ко их јебе. Многи. Замисли да сам писац. Која би то блеја била. Цео живот блејиш, пишеш срања, а то волиш, глупи људи плаћају, ти се спрдаш. Игра ми се KotОR. Гледају ми се Ратови звезда. Пије ми се кафа. Порнићи, тебра. Музика. Код куће је све осим новца. Па избушим ти кеву. Извини. Зашто правити децу у свету који није могуће променити? Не ваља бити паметан. Никако. Лакше је бити глуп и срећан. Овако сам осуђен на дијагнозу депресије. Све сами психолози и психијатри око мене. Ништа ме не занима. Срање. Легалајз еутанајз. Ћао.
Нема коментара:
Постави коментар