22:59, 31.12.2014., бели простор за писање на екрану. На левој половини екрана иде филм "Boyhood". Напољу је ледено, у стану исто тако. Уљани радијатор греје, али ништа посебно. Бринем се што седим толико, али сам превише лењ да бих урадио било шта поводом тога. Други људи славе нову годину. Презирем друге људе. Живе своје мале животе, раде небитне ствари, брину се због небитних ствари, не користе мозак. Читам Буковског. Фино пише. Размишљам о Милијани, али то није ништа ново. Недостаје ми. Много. Овај филм смара. Јебе ми се за одрастање клинца. Децу треба тући, али са разлогом. Сисе. Много су лепе, али је реално много глупо колико нас привлаче. Обичне лопте меса и масноће. Чешање главе. Почео сам да пуштам нокте због тога. Волим да скидам наслаге масноће и мртве коже, па да након тога чистим нокте. Понекад чешем главу чачкалицама или сличним оштрим предметима. Данас нисам дркао. Јеби га, више ми није занимљиво. Не диже ми се на порниће, а на слике ми се никада није ни дизао. Више дркам из навике, чисто због тих пар секунди оргазма. Срећом па ми треба око 30-40 секунди да достигнем оргазам, па не морам да се смарам око целог процеса. Седим у јакни, поред радијатора, а и даље ми је хладно. 23:23 - неко мисли на мене. Не. Хах. Испуцала су ми уста од хладноће. Чмар ми крвари због дебелог говнета које сам искењао мало пре. Једва је изашло. Гледај, пишем о говнима и дркању. Патетично. О чему да пишем, кад све време проводим за овим рачунаром и у овој соби. Могао бих о људима, свету, животу. Људи су глупи. Живе по шаблону, наученом у детињству. Кажу ти да мораш да правиш децу и ти их правиш, чак и кад не можеш да их издржаваш. Онда ти је држава крива. Онај који прича против шаблона "пиша уз ветар", да цитирам ћалета. Радије бих био попишан него заснуо свој живот на прављењу деце. Зашто продужавати врсту? Боли ме кичма. Шта би се десило када би људи изумрли? Ништа. Могао бих сад да будем на некој журки, да циркам алкохол, дрогирам се и можда смувам неку рибу. Али зашто? Биће ми до јаја једно вече, а онда ћу сутра наставити исти усран живот. Немам ништа од тога. Шта имам од тога што ћу појебати неку рибу? Скинуће се, бићу већ пред свршавању, пипнуће га и бум. Јебеш то. Кад бих био у вези морао бих да слушам ствари о тој особи, које ме не занимају. Шта ме боли курац ко си, шта си, блабла? Све само да бих добио пичку. Пфф. Примитивно. Па да, љубав. Много битно. Шта без љубави? Све. Добро, било би лепо проводити време са неким, али је то много цимања због мало дружења. Живот. Све што урадиш у животу је небитно. Завршићеш у истој рупи. Много волим да прдим. Скроман сам човек, уживам у малим задовољствима. Празно. У мени нема ничега. Срећна нова година, вууухууу, јеаааа, најсрећнији дан у мом животу. Не. Ајмо чучњеви. И даље ми је хладно. Јуче сам спавао 18 сати. Тебра. Распуст. Квари га једна мисао. Мисао да ћу морати да радим срања за усрану школу. Као да ћу имати нешто од ње. Е, не знам више, ај ћао.
среда, 31. децембар 2014.
субота, 15. март 2014.
Авантура сасвим просечног човека #2
Моја авантура је заправо тек почела када сам добио снимке главе. Прва ствар коју сам морао да урадим је да однесем снимке у дом здравља. Фина докторка ме је заиста обрадовала када ми је рекла да болујем од хроничне упале ува и да могу да бирам: операција ува или живот са редовним упалама. Касније ће се сазнати да је она будала и да би ми упала оштетила мозак да се нисам оперисао. Потом ми је рекла име професорке докторке Јешић, цењеног хирурга, и дала ми упут за КЦС, уколико се одлучим за операцију. Свестан чињенице да је до цењених хирурга у КЦС немогуће доћи без дугог чекања, мој брат је повукао све могуће везе које је имао у граду - он мора да чује мишљење стотину доктора да би био сигуран у дијагнозу. Има логике, морам признати. Његов пријатељ са ВМА му је потврдио - уво се мора хитно оперисати иначе ће доћи до оштећења мозга. У реду, операција значи. Али не, чекај, пријатељ му је заказао преглед код другог хирурга - специјалисте за уши. Нек ме он прегледа и нек да мишљење. Дивота, ајмо у ВМА. Фина установа, узму ти 3000 динара на улазу и онда чекаш. Дођем ја некако на ред, уђемо унутра, седнем, човек ме погледа на секунд и каже "операција". Остатак времена сам провео у слушању разговора између буразера и хирурга, о темама које немају везе са болешћу. Дао сам још 2000 на мерење слуха, ко јебе то што сам га мерио у дому здравља, неколико дана раније. Господин ми закаже операцију. Ни то није било довољно мом брату, па је исцимао неког пријатеља из КЦС-а, неко мудо које ми је средило преглед код докторке Јешић. Срећан што нећу ризиковати плаћање операције у ВМА, прихватих и тај преглед. Баш тада се десило да се разболим. Онако малаксао од јурења по граду и болестан, примих позив од успаничене снаје. Хоће да хитно одем на ОРЛ да ме прегледају и да примим инјекције због бола у грлу, да ми инфекција не би отишла на уво и убила ме. Ја је разочарам тиме што по први пут одбијем неку од њихових хипохондрских наређења. Волим КЦС. Сутрадан смо отишли у поликлинику код Јешићке. Колико смо беше чекали...сат - два? Прими нас она, погледа снимке, каже операција и да треба да пијем Парацетамол и тако то због инфекције грла. Закаже ми операцију пре оне у ВМА - ипак смо преко везе. Следеће две недеље сам провео радећи анализе да бих утврдио подобност за општу анестезију. Не, не зове се ТОТАЛНА, него ОПШТА. Научите. После те две недеље сам једва чекао операцију. Био сам потпуно исцрпљен од јурцања и школе између. Као шлаг на торту, примили су ме 28. фебруара, у петак, за када је било заказано. Проблем је што сам мислио да ће тада бити одржана операција. Али не, наравно, операција није ни заказана, тако да сам у болници лежао три дана чекајући на операцију. Оперисан сам у понедељак. За то време сам се навикао на услове у болници: храна је подношљива, тоалет у коме не постоји приватност се може савладати, људска интеракција је на нивоу, кревети су добри...све у свему - у реду је. Операција је добро протекла, трајала је два сата, а укупно сам у коми провео шест. Наредни дани су текли нормално. Болови, болна превијања, нерасположење и најзад отпуст. Након отпуста, наредне дане сам провео у брисању крви која је цурила упркос приличној превијености. У дому здравља су ме бедно превили, а још сам добио и температуру и пролив. Брате. Пролив још увек траје, али је температура прошла после једног дана. Био сам на две контроле и сада ми је уво слободно. Нема завоја. Нема газе дубоко у уву. Нема конаца. Нема болова. Ничега. Тачније, има крви која непрестано цури из уха. Следећих осам месеци ћу провести у чекању друге операције. Тада ћу наставити авантуру.
понедељак, 3. фебруар 2014.
Авантура једног сасвим просечног човека
03.02.2014.
05:30 - буди ме иритантан звук аларма. Није ми добро. Врти ми се у глави. Пеку ме очи. Погледам у сат и уморно опсујем. Једва устанем и одем у кухињу да бих у себе стуштио 3 децилитра млаке воде. По мраку бауљам до купатила - заслепљује ме бљесак. На силу прстима отварам очи које ме ужасно пеку и загледам их у огледалу. Потпуно су крваве. Не смем да се умијем јер ћу се заледити. На брзину перем зубе јер ускоро морам да кренем у Клинички центар Србије. Режим јер је вода ледена, а њен утицај још јачи јер су ми уста под утицајем пасте за зубе. Навлачим на себе прво што ми падне под руку и излећем из куће, надајући се да нисам нешто заборавио. Јесам. Ћале "пали" аутомобил и вози до семафора. Жали се да не види ништа. Тек када је скренуо десно схватам да он заиста не види ништа. Вози левом страном коловоза. Хватају ме паника и бес. Вичем му да скрене десно и заустави аутомобил. Он се зауставља на аутобуском стајалишту и даје ми крпу да обришем стакла, као да је то разлог зашто не види. Ја вичем на њега, наређујем му да изађе из аутомобила и препусти контролу мени. Игнорише ме. Схватам да је немогуће препирати се са дебилом, излазим напоље и потпуно уништавам стакла прљавом крпом. Не знам како, али је ћале прогледао и остатак пута возио нормално.
06:50 - са буразером чекам испред Клиничког. Јебеш што је минус, приватно обезбеђење не пушта унутра пре 7:00, па макар сви умрли. Нервозно цупкам десет минута. Улећемо у скоро потпуно празну зграду и одлазимо на радиологију. Ни живе душе. На шалтеру за скенер пише да раде од 10:00 до 12:00. Јебем вам мајку ретардирану, па нисте Техникум Таурунум да радите два сата, пичка ли вам материна она ненормална. Буразер ме зове на другу страну где је шалтер за рендген. По доласку видим и чујем да нека ретардирана маторка лечи своје комплексе на мом буразеру: "ГОСПОДИНЕ, ДА ЛИ ВИ МЕНЕ СЛУШАТЕ?!?!?! РАДИМО ОД 10:00!!!!! ЧАК И ТАДА ДА ДОЂЕТЕ, ЗАКАЋЕМО ВАМ ЗА ЈУЛ, КОД НАС НЕМА НИШТА ХИТНО!!!". Добро, јебеш што ми у упуту пише хитно, што ми ухо крвари и смрди и што ми је оштећен слух. Ко јебе гној који се вероватно налази унутра. Нек оде на мозак и нек цркнем у двадесетој. Није мени жао себе, него ће плакати све оне пичке што се потајно ложе на мене. Шта ћемо? Ајмо на Ургентни.
На ургентном нам кажу да су упути из дома здравља курац и да можемо само да бришемо говна њима. Вреде само њихови са Клиничког. Нису помогле ни лажи да ме ухо боли и да је крварило ноћас. Шта сад да радимо који курац? Пошаљу нас на хитно одељење ОРЛ-а. Тамо можемо само да се јебемо, јер немамо заказано. Срећом, буразер дилује кишобране по целој Србији, па зна брда људи и има брда веза. Наређује сестри да позове неког професора доктора, наводно јако цењеног човека. Не јавља се. Чекамо сат времена. Она зове све могуће бројеве - нико не зна где је. Случајно неки пацијент начује разговор и каже нам да је на другом спрату. Сестра: "Шта ради на другом спрату? Да ли су бре они нормални?". Зове други спрат - курац. Доктор је на операцији, ништа пре 13:00. У пичку материну, шта сад? Добра сестра позове поликлинику и каже им да долазимо. Каже им да нас је послао доктор и да нам само треба упут. Поштено срце ми се цепа што морам да газим преко других и улазим преко везе, али шта да радим када ме јебу са свих страна? Не могу да чекам пет месеци.
На поликлиници хаос. Милион људи. Улазим преко везе, а људи ме кољу погледом. Неки ретард који је стар око тридесет година ме прегледа блентаво. Слеп је као кртица, а још не зна ни да користи рачунар. Гледа монитор са даљине од једном центиметра. Прво ми пише погрешну дијагнозу и нека бесмислена срања, а затим пет пута зове доктора да му покаже како да користи програм. Иза нас седе три сестре које боли пичка за хиљаде људи испред. Оне договарају доручак и гледају у мобилне телефоне. Једна од њих је слепа као десет кртица и за читање користи лупу дебелу као дно тегле. Буразер и ја крећемо да се смејемо, не можемо да верујемо шта нам се дешава.
Ај то некако завршимо, дођемо поново у ургентни, а тамо....журка брате, само тако може да се опише. Буразер је искористио израз "ОВО НИЈЕ ТРАГЕДИЈА - ОВО ЈЕ АРМАГЕДОН!". Битно је да имају приватно обезбеђење, ко јебе све остало, рајт? На сред ходника стоји кревет. У њему лежи неки кома матори, разапет к'о Исус, хрче јебо те! Нико га не чува, боли их курац, није им у опису посла. Поред тога соба за рендген, скенирају лика, а заштитна врата отворена. ЈЕБЕШ ХОДНИК. НЕК СЕ ЗРАЧИМО. КО НАС ЈЕБЕ БРЕ. СВЕТЛЕЋЕМО У МРАКУ. ЧЕРНОБИЉ БРЕ! На клупама више стажиста него пацијената! У целом јебеном Клиничком нема десет маторих доктора. Свуда се врзмају одличне пичке из средње и тек завршеног факса, остатак се излежава на клупама. Нико ништа не ради. Поред оног маторог стоји други кревет и у њему лежи баба. Баба не зна где је, нити се труди да сазна. Неки дебил рола кревет с неким маторим који је вероватно тек тада изашао са операције. Матори оверио од пајда. Подиже главу да види где је, а овај виче на њега да спусти главу и да се не напреже. Жали се како га овај ништа не слуша. Ма јебеш пристојно понашање са пацијентима. Кревет удара у зид, ја мислим деда ће да одлети са кревета, а дебил ладно викне "ВИДИШ БРЕ - ИСТИНА!". Около се врзма нека плавушица (развалио бих је својим чварком - не би ме ни осетила, ал' ајде), трипује да је богиња, цокће, не јебе пацијенте ни три посто! Сат времена ја не верујем, а онда чујем своје име. Да ли је могуће да су ме најзад прозвали, у пичку лепу материну? Одем тамо, шикну ми неке радијације у главу, избаце ме напоље. Ко јебе то што треба да снимим кости уха? СНИМАЈ МОЗАК, није њихов посао да читају упут. Не верујем сигурно још добрих сат времена, ако не и више, док нисам добио снимке. СНИМЦИ МОЗГА БРАТЕ! Срећом, добио сам и снимке уха. Кажу ми да идем код неурохирурга. До јаја, ај сад и мозак да ми оперишу и одлично. Терај ме одма у мртвачницу. Док излазим из Ургентног, примећујем да имају цркву унутар зграде, а да су поред мене проролали пар мртвих људи, а да нисам ни приметио. До јаја. Није ни чудо како раде.
Код неурохирурга - психоделија. Људи са расцепаним главама, сви седе полумртви, нико ме не јебе што улазим без питања. Унутра пет клинаца, гарант нико преко 25 година. Гледају као снимке, а трипују да се ради о мом буразеру. Онда им овај каже да сам ја у питању, а дебил ме гледа као да сам пао с марса. Ни њему није јасно зашто су ми снимали мозак и послали ме код њега. Збуњено ми даје она срања и каже ми да идем на ОРЛ. Изнервиран излећем напоље, све ми је преко курца, прихватам буразеров позив на кафу.
Негде око 11:30, чекамо ми 53 или 23 у кнеза Милоша. Трипујем да видим Милијану како иде са неким дечком држећи се за руке. Срце ми се цепа и молим се богу, иако не верујем у његово постојање, да то није она.
Не знам колико је било сати када смо стигли у фирму, а и боли ме баш курац, онако искрено. Једем Милка краве и пијем кафу. Мртав. Снаја предлаже да одемо на ручак. Наравно - прихватам. Купимо клинца из приватне основне, ја не верујем. Одлазимо у историјску традиционалну ћевабџиницу где се одваљујемо од хране. Ја једем и своје и туђе и све што ми падне под руку. Ионако не плаћам ја. Најзад кад треба да кренем кући - цркне им аутомобил. До јаја, ајмо у пицерију на кафу док дође лик да нам помогне. Цепили ту по плазма шејк, коцу и топлу чоколаду. Мени се повраћа, немам више места. Пошто су им планови пропали, предлажу ми да ме одвезу до куће. Брате мили, да ли може боље? ДО ЈАЈА, АУТОМОБИЛ ЈЕ ОПЕТ ЦРК'О! ПА ШТО МЕ ЈЕБЕШ ЦЕО ЖИВОТ, КОЈИ КУРАЦ?!?! У зомби фазону се увучем у 88 и некако стигнем до куће. Сада треба да учим. Па јебо те.
Не знам да ли сам нешто пропустио, мислим да нисам. У суштини, постоји избор - пет месеци или пет сати чекања, зависно да ли немаш или имаш везу. Ако те укења - завршиш посао. Ако не - мртав си. Буразер је замало умро од гноја у глави, један дан га је делио од сепсе и смрти, а они хтели да му закажу за месец дана унапред. Смрт систему, преварантима, лоповима, незналицама, ленчугама, политичарима и свим осталим говнима. Не да не заслужују доприносе, него не заслужују да их погледаш на улици. Цркните бре смрадови проклети!
05:30 - буди ме иритантан звук аларма. Није ми добро. Врти ми се у глави. Пеку ме очи. Погледам у сат и уморно опсујем. Једва устанем и одем у кухињу да бих у себе стуштио 3 децилитра млаке воде. По мраку бауљам до купатила - заслепљује ме бљесак. На силу прстима отварам очи које ме ужасно пеку и загледам их у огледалу. Потпуно су крваве. Не смем да се умијем јер ћу се заледити. На брзину перем зубе јер ускоро морам да кренем у Клинички центар Србије. Режим јер је вода ледена, а њен утицај још јачи јер су ми уста под утицајем пасте за зубе. Навлачим на себе прво што ми падне под руку и излећем из куће, надајући се да нисам нешто заборавио. Јесам. Ћале "пали" аутомобил и вози до семафора. Жали се да не види ништа. Тек када је скренуо десно схватам да он заиста не види ништа. Вози левом страном коловоза. Хватају ме паника и бес. Вичем му да скрене десно и заустави аутомобил. Он се зауставља на аутобуском стајалишту и даје ми крпу да обришем стакла, као да је то разлог зашто не види. Ја вичем на њега, наређујем му да изађе из аутомобила и препусти контролу мени. Игнорише ме. Схватам да је немогуће препирати се са дебилом, излазим напоље и потпуно уништавам стакла прљавом крпом. Не знам како, али је ћале прогледао и остатак пута возио нормално.
06:50 - са буразером чекам испред Клиничког. Јебеш што је минус, приватно обезбеђење не пушта унутра пре 7:00, па макар сви умрли. Нервозно цупкам десет минута. Улећемо у скоро потпуно празну зграду и одлазимо на радиологију. Ни живе душе. На шалтеру за скенер пише да раде од 10:00 до 12:00. Јебем вам мајку ретардирану, па нисте Техникум Таурунум да радите два сата, пичка ли вам материна она ненормална. Буразер ме зове на другу страну где је шалтер за рендген. По доласку видим и чујем да нека ретардирана маторка лечи своје комплексе на мом буразеру: "ГОСПОДИНЕ, ДА ЛИ ВИ МЕНЕ СЛУШАТЕ?!?!?! РАДИМО ОД 10:00!!!!! ЧАК И ТАДА ДА ДОЂЕТЕ, ЗАКАЋЕМО ВАМ ЗА ЈУЛ, КОД НАС НЕМА НИШТА ХИТНО!!!". Добро, јебеш што ми у упуту пише хитно, што ми ухо крвари и смрди и што ми је оштећен слух. Ко јебе гној који се вероватно налази унутра. Нек оде на мозак и нек цркнем у двадесетој. Није мени жао себе, него ће плакати све оне пичке што се потајно ложе на мене. Шта ћемо? Ајмо на Ургентни.
На ургентном нам кажу да су упути из дома здравља курац и да можемо само да бришемо говна њима. Вреде само њихови са Клиничког. Нису помогле ни лажи да ме ухо боли и да је крварило ноћас. Шта сад да радимо који курац? Пошаљу нас на хитно одељење ОРЛ-а. Тамо можемо само да се јебемо, јер немамо заказано. Срећом, буразер дилује кишобране по целој Србији, па зна брда људи и има брда веза. Наређује сестри да позове неког професора доктора, наводно јако цењеног човека. Не јавља се. Чекамо сат времена. Она зове све могуће бројеве - нико не зна где је. Случајно неки пацијент начује разговор и каже нам да је на другом спрату. Сестра: "Шта ради на другом спрату? Да ли су бре они нормални?". Зове други спрат - курац. Доктор је на операцији, ништа пре 13:00. У пичку материну, шта сад? Добра сестра позове поликлинику и каже им да долазимо. Каже им да нас је послао доктор и да нам само треба упут. Поштено срце ми се цепа што морам да газим преко других и улазим преко везе, али шта да радим када ме јебу са свих страна? Не могу да чекам пет месеци.
На поликлиници хаос. Милион људи. Улазим преко везе, а људи ме кољу погледом. Неки ретард који је стар око тридесет година ме прегледа блентаво. Слеп је као кртица, а још не зна ни да користи рачунар. Гледа монитор са даљине од једном центиметра. Прво ми пише погрешну дијагнозу и нека бесмислена срања, а затим пет пута зове доктора да му покаже како да користи програм. Иза нас седе три сестре које боли пичка за хиљаде људи испред. Оне договарају доручак и гледају у мобилне телефоне. Једна од њих је слепа као десет кртица и за читање користи лупу дебелу као дно тегле. Буразер и ја крећемо да се смејемо, не можемо да верујемо шта нам се дешава.
Ај то некако завршимо, дођемо поново у ургентни, а тамо....журка брате, само тако може да се опише. Буразер је искористио израз "ОВО НИЈЕ ТРАГЕДИЈА - ОВО ЈЕ АРМАГЕДОН!". Битно је да имају приватно обезбеђење, ко јебе све остало, рајт? На сред ходника стоји кревет. У њему лежи неки кома матори, разапет к'о Исус, хрче јебо те! Нико га не чува, боли их курац, није им у опису посла. Поред тога соба за рендген, скенирају лика, а заштитна врата отворена. ЈЕБЕШ ХОДНИК. НЕК СЕ ЗРАЧИМО. КО НАС ЈЕБЕ БРЕ. СВЕТЛЕЋЕМО У МРАКУ. ЧЕРНОБИЉ БРЕ! На клупама више стажиста него пацијената! У целом јебеном Клиничком нема десет маторих доктора. Свуда се врзмају одличне пичке из средње и тек завршеног факса, остатак се излежава на клупама. Нико ништа не ради. Поред оног маторог стоји други кревет и у њему лежи баба. Баба не зна где је, нити се труди да сазна. Неки дебил рола кревет с неким маторим који је вероватно тек тада изашао са операције. Матори оверио од пајда. Подиже главу да види где је, а овај виче на њега да спусти главу и да се не напреже. Жали се како га овај ништа не слуша. Ма јебеш пристојно понашање са пацијентима. Кревет удара у зид, ја мислим деда ће да одлети са кревета, а дебил ладно викне "ВИДИШ БРЕ - ИСТИНА!". Около се врзма нека плавушица (развалио бих је својим чварком - не би ме ни осетила, ал' ајде), трипује да је богиња, цокће, не јебе пацијенте ни три посто! Сат времена ја не верујем, а онда чујем своје име. Да ли је могуће да су ме најзад прозвали, у пичку лепу материну? Одем тамо, шикну ми неке радијације у главу, избаце ме напоље. Ко јебе то што треба да снимим кости уха? СНИМАЈ МОЗАК, није њихов посао да читају упут. Не верујем сигурно још добрих сат времена, ако не и више, док нисам добио снимке. СНИМЦИ МОЗГА БРАТЕ! Срећом, добио сам и снимке уха. Кажу ми да идем код неурохирурга. До јаја, ај сад и мозак да ми оперишу и одлично. Терај ме одма у мртвачницу. Док излазим из Ургентног, примећујем да имају цркву унутар зграде, а да су поред мене проролали пар мртвих људи, а да нисам ни приметио. До јаја. Није ни чудо како раде.
Код неурохирурга - психоделија. Људи са расцепаним главама, сви седе полумртви, нико ме не јебе што улазим без питања. Унутра пет клинаца, гарант нико преко 25 година. Гледају као снимке, а трипују да се ради о мом буразеру. Онда им овај каже да сам ја у питању, а дебил ме гледа као да сам пао с марса. Ни њему није јасно зашто су ми снимали мозак и послали ме код њега. Збуњено ми даје она срања и каже ми да идем на ОРЛ. Изнервиран излећем напоље, све ми је преко курца, прихватам буразеров позив на кафу.
Негде око 11:30, чекамо ми 53 или 23 у кнеза Милоша. Трипујем да видим Милијану како иде са неким дечком држећи се за руке. Срце ми се цепа и молим се богу, иако не верујем у његово постојање, да то није она.
Не знам колико је било сати када смо стигли у фирму, а и боли ме баш курац, онако искрено. Једем Милка краве и пијем кафу. Мртав. Снаја предлаже да одемо на ручак. Наравно - прихватам. Купимо клинца из приватне основне, ја не верујем. Одлазимо у историјску традиционалну ћевабџиницу где се одваљујемо од хране. Ја једем и своје и туђе и све што ми падне под руку. Ионако не плаћам ја. Најзад кад треба да кренем кући - цркне им аутомобил. До јаја, ајмо у пицерију на кафу док дође лик да нам помогне. Цепили ту по плазма шејк, коцу и топлу чоколаду. Мени се повраћа, немам више места. Пошто су им планови пропали, предлажу ми да ме одвезу до куће. Брате мили, да ли може боље? ДО ЈАЈА, АУТОМОБИЛ ЈЕ ОПЕТ ЦРК'О! ПА ШТО МЕ ЈЕБЕШ ЦЕО ЖИВОТ, КОЈИ КУРАЦ?!?! У зомби фазону се увучем у 88 и некако стигнем до куће. Сада треба да учим. Па јебо те.
Не знам да ли сам нешто пропустио, мислим да нисам. У суштини, постоји избор - пет месеци или пет сати чекања, зависно да ли немаш или имаш везу. Ако те укења - завршиш посао. Ако не - мртав си. Буразер је замало умро од гноја у глави, један дан га је делио од сепсе и смрти, а они хтели да му закажу за месец дана унапред. Смрт систему, преварантима, лоповима, незналицама, ленчугама, политичарима и свим осталим говнима. Не да не заслужују доприносе, него не заслужују да их погледаш на улици. Цркните бре смрадови проклети!
Пријавите се на:
Коментари (Atom)