Шизофрено цепање 2015.

Уморан сам. Не жалим се, само обавештавам.

Умор ме чини депресивним, иако немам ни најмањег разлога за депресију.

Једва пишем ово, руке су ми се смрзле. Тако је то када је напољу снег, а живиш у стану без грејања.

Прејео сам се. Желим да натрпам још срања у себе, али једноставно немам места.

Гледам много досадан филм. Зато и пишем ово, сморио сам се.

Једем наполитанке са лешником, које заправо имају укус лешника. Невероватно.

Сутра идем у омладинску због чишћења снега.

Зашто пишем ово? Кога брига?

Људи су досадни. Много досадни. Онај ниво досадног када те буди телефон и зову те да сјебеш цео дан чинећи им услуге, а ти управо то чиниш јер си добар човек, дебил, кукавица, добра дела, будала, ортак, мученик, шта год. Да ли они мисле да постојим да бих губио време на њих? Јебено научите срања која су вам потребна и престаните да смарате нас, јадне људе који не умеју да кажу не.

Разумем зашто сви дају све од себе да би нашли љубав. Не бисте веровали колико се празно осећам. Онај ниво празнине када осећаш неку мучнину у пределу срца, желуца, тежина, зајебано нешто, тешко ти је да дишеш, јер те толико јебено мрзи, а знаш зашто. Али нећу дозволити једноставној хемији да ме зајебава. Може природа да ме тера ка рибама колико хоће, знам колико сам одлучан и нико то не може да промени. Е, кад смо код тога, јебено ме смарате када не верујете када причам о својим животним одлукама и ставовима. Не, немам 5 година, већ 21 и боље од вас знам шта желим у животу. Не, нисам аутодеструктиван, депресиван и срања, једноставно сам будала која не дозвољава другим будалама да јој кроје живот. Нешто ми је ово познато, вероватно сам већ писао о овоме, али знате моје памћење - данас буде, сутра као да није било.

Јао, сад треба да се цимам да гледам филм који сам већ гледао, по снегу и хладноћи, јао, не знате овај ниво смора.

Али ко усисава у 21:00, озбиљно? Дајте људи, јебено имајте обзира, оно, знате...понекад. Нисте једини на свету. Има људи којима идете на курац, а који вам ништа не кажу, јер знаш оно...живи и пусти друге да живе, right?......Чекај бре, сад је 22:07 и опет чујем усисивач. Ма мора да халуцинирам.

Шта ли ради Милијана? Управо је питах. Само желим разговор. Разговор са људима. Људима који размишљају, који имају шта да кажу и желе то да поделе са другима. Опуштен разговор, у опуштеном окружењу, без буке, тешке музике, напрезања и сличног. Да ли постоје такви људи? Да ли се све своди на телефоне, зрачења, музику без смисла и поруке, буку, дувански дим, празне разговоре о обавезама и дешавањима и не знам шта већ?

Опустите се људи. Ако не уђете у овај аутобус, ући ћете у следећи. Кога брига?

Раскинули сте са љубављу свог живота? Big deal. Ево, пропаде свет због тога. Не сери да сте се помирили? Свака част, све на свету је боље због тога, брзо ставите слике да сви виде како се добро љубите. Сви сте ви кокошке у кокошињцу.

Е, много серем, сморио сам самог себе, ај одох. Видимо се тамо негде.

Школски дневник #2

Неки дан. Седим на предавању код дебила. Лик је попут Вулина - будала која прича сама са собом. Јебе ми се за захтеве за опслуживањем. Ништа горе него кад радиш нешто што не волиш. Грешим. Најгоре је кад радиш нешто што мрзиш. Овако сморен ћу отићи кући где ме чека учење. Кога лажем? Ја да учим? Престани да бушиш, пичка ти материна. Престао је. Ау, колико сам моћан. Тренутно на репертоару је комбиновани систем масовног опслуживања. Масовно ме боли курац. Која је поента живота? Јуче ми клинка рече да је љубав. Значи треба целог живота да устајем рано, да онако мртав, на брзину, пијем кафу и једем и перем зубе, да бих се цимао по гужвама у саобраћају, да бих стигао на посао где ћу се мучити и где ће ме јебати да бих добио новац за храну, да бих преживео, да бих, коначно, могао да уживам у љубави и јебању (како у мозак, тако и у тело) од стране мени драге особе. Не, брате. Значи, РО = 1. До јаја. Где смо стали? Поента живота? Зезање. Класичан пример су SANDBOX игре. Постојиш у оквиру неког простора и радиш шта хоћеш. Највећи губитак је губитак живота, што није страшно јер увек постоји нова игра. У реалности тога нема, али и даље није страшно. Дебил опет буши. Јеби га, ради за паре, преживљава, није он крив. Не, нисмо написали 0,195, јер нас заболе. Наравно да причају рибе и да су занимљивије од тебе - имају пичке, сисе и чмарове. Шта ће бити од мене? Ништа. Надам се да ћу наћи неки релативно лак посао за скромне паре. Не тражим пуно - храна, вода, комп, рачуни. То се може постићи у Србији. Свиђа ми се мој рукопис. Још пола сата. Па падни. Хахахаха. Толико курви, а ниједна ме неће. Ко их јебе. Многи. Замисли да сам писац. Која би то блеја била. Цео живот блејиш, пишеш срања, а то волиш, глупи људи плаћају, ти се спрдаш. Игра ми се KotОR. Гледају ми се Ратови звезда. Пије ми се кафа. Порнићи, тебра. Музика. Код куће је све осим новца. Па избушим ти кеву. Извини. Зашто правити децу у свету који није могуће променити? Не ваља бити паметан. Никако. Лакше је бити глуп и срећан. Овако сам осуђен на дијагнозу депресије. Све сами психолози и психијатри око мене. Ништа ме не занима. Срање. Легалајз еутанајз. Ћао.

Школски дневник

09:20. 27.01.2015. Двадесетак људи у амфитеатру. Марковић прича о лукама и контејнерима. Труди се да буде занимљив и смешан. Бољи је од ћалета, признајем. Ипак, ништа ми није смешно. Данас је спор дан. Осећам га. У преводу, боли ме курац да јурим, журим, бринем и нервирам се. Спава ми се. САБ ме је преваспитао реченицама: "Нека деце неће данас ништа да једу. Нека од њих ће и да умру од глади. Сетим се тога кад помислим да се жалим." Много ми је жао што више не снима. Баш је кидао. Зато се све мање и мање жалим. Све више и више ми се јебе. Драго ми је што сам отворио ум и схватио колико су небитне ствари око којих се свет ломи. Педери. Смешни ликови, а ограничени људи би покренули рат око тога. Као да су их педери силовали , па су бесни. Мрзе Хрвате и цео свет. Лично не мрзим никога. Сматрам да је у рату све дозвољено, али није све паметно. Сигуран сам да постоје Хрвати који нису ратоборни већ сасвим нормални. Тако да не могу да мрзим нацију. У најбољем случају бих могао да мрзим људе који би желели рат. Чему рат? Само је потребан менталитет. Међународна сарадња, а не само сопствени интерес. Али то нико осим мене не жели. Шта онда? Па, како год, не треба мрзети друге државе. Наравно да ће све гледати да те зајебу када сви гледају само себе. Шта се жалите кад нећете по мом. И тако, све се више питам "зашто?". Има безброј примера. Зашто радити било шта што није неопходно? Чуо сам се са Милијаном. Јеби га. Обећао сам да никада нећу одустати. Некако ми је смешно кад гледам парове како плачу, свађају се, раскидају, пате и срања, а после само нађу нову особу. Шта, они да ме уче о љубави? Шта ја треба да кажем, човек који воли Милијану исто као првог дана, човек који је обећао да ће му она доживотно бити једина и да би све, па чак и живот, дао за њу. Све то свестан да је никада нећу пољубити. Толико о одлучности и држању до себе. Како то могу? Зато што схватам колико је живот небитан и да шта год радио у њему - исто ћеш завршити. Према томе, по чему су то други бољи од мене јер добијају секс, децу и срања? Серемо иста говна, трулимо у истој земљи. Не серите да сам депресиван јер мислим другачије. Можете само да ми сисате. Гледајте себе. Немате право да коментаришете и регулишете животе других. Крај странице. Сабио сам. Плави ме гледа као лудака. Хах.