Уморан сам. Не жалим се, само обавештавам.
Умор ме чини депресивним, иако немам ни најмањег разлога за депресију.
Једва пишем ово, руке су ми се смрзле. Тако је то када је напољу снег, а живиш у стану без грејања.
Прејео сам се. Желим да натрпам још срања у себе, али једноставно немам места.
Гледам много досадан филм. Зато и пишем ово, сморио сам се.
Једем наполитанке са лешником, које заправо имају укус лешника. Невероватно.
Сутра идем у омладинску због чишћења снега.
Зашто пишем ово? Кога брига?
Људи су досадни. Много досадни. Онај ниво досадног када те буди телефон и зову те да сјебеш цео дан чинећи им услуге, а ти управо то чиниш јер си добар човек, дебил, кукавица, добра дела, будала, ортак, мученик, шта год. Да ли они мисле да постојим да бих губио време на њих? Јебено научите срања која су вам потребна и престаните да смарате нас, јадне људе који не умеју да кажу не.
Разумем зашто сви дају све од себе да би нашли љубав. Не бисте веровали колико се празно осећам. Онај ниво празнине када осећаш неку мучнину у пределу срца, желуца, тежина, зајебано нешто, тешко ти је да дишеш, јер те толико јебено мрзи, а знаш зашто. Али нећу дозволити једноставној хемији да ме зајебава. Може природа да ме тера ка рибама колико хоће, знам колико сам одлучан и нико то не може да промени. Е, кад смо код тога, јебено ме смарате када не верујете када причам о својим животним одлукама и ставовима. Не, немам 5 година, већ 21 и боље од вас знам шта желим у животу. Не, нисам аутодеструктиван, депресиван и срања, једноставно сам будала која не дозвољава другим будалама да јој кроје живот. Нешто ми је ово познато, вероватно сам већ писао о овоме, али знате моје памћење - данас буде, сутра као да није било.
Јао, сад треба да се цимам да гледам филм који сам већ гледао, по снегу и хладноћи, јао, не знате овај ниво смора.
Али ко усисава у 21:00, озбиљно? Дајте људи, јебено имајте обзира, оно, знате...понекад. Нисте једини на свету. Има људи којима идете на курац, а који вам ништа не кажу, јер знаш оно...живи и пусти друге да живе, right?......Чекај бре, сад је 22:07 и опет чујем усисивач. Ма мора да халуцинирам.
Шта ли ради Милијана? Управо је питах. Само желим разговор. Разговор са људима. Људима који размишљају, који имају шта да кажу и желе то да поделе са другима. Опуштен разговор, у опуштеном окружењу, без буке, тешке музике, напрезања и сличног. Да ли постоје такви људи? Да ли се све своди на телефоне, зрачења, музику без смисла и поруке, буку, дувански дим, празне разговоре о обавезама и дешавањима и не знам шта већ?
Опустите се људи. Ако не уђете у овај аутобус, ући ћете у следећи. Кога брига?
Раскинули сте са љубављу свог живота? Big deal. Ево, пропаде свет због тога. Не сери да сте се помирили? Свака част, све на свету је боље због тога, брзо ставите слике да сви виде како се добро љубите. Сви сте ви кокошке у кокошињцу.
Е, много серем, сморио сам самог себе, ај одох. Видимо се тамо негде.
Умор ме чини депресивним, иако немам ни најмањег разлога за депресију.
Једва пишем ово, руке су ми се смрзле. Тако је то када је напољу снег, а живиш у стану без грејања.
Прејео сам се. Желим да натрпам још срања у себе, али једноставно немам места.
Гледам много досадан филм. Зато и пишем ово, сморио сам се.
Једем наполитанке са лешником, које заправо имају укус лешника. Невероватно.
Сутра идем у омладинску због чишћења снега.
Зашто пишем ово? Кога брига?
Људи су досадни. Много досадни. Онај ниво досадног када те буди телефон и зову те да сјебеш цео дан чинећи им услуге, а ти управо то чиниш јер си добар човек, дебил, кукавица, добра дела, будала, ортак, мученик, шта год. Да ли они мисле да постојим да бих губио време на њих? Јебено научите срања која су вам потребна и престаните да смарате нас, јадне људе који не умеју да кажу не.
Разумем зашто сви дају све од себе да би нашли љубав. Не бисте веровали колико се празно осећам. Онај ниво празнине када осећаш неку мучнину у пределу срца, желуца, тежина, зајебано нешто, тешко ти је да дишеш, јер те толико јебено мрзи, а знаш зашто. Али нећу дозволити једноставној хемији да ме зајебава. Може природа да ме тера ка рибама колико хоће, знам колико сам одлучан и нико то не може да промени. Е, кад смо код тога, јебено ме смарате када не верујете када причам о својим животним одлукама и ставовима. Не, немам 5 година, већ 21 и боље од вас знам шта желим у животу. Не, нисам аутодеструктиван, депресиван и срања, једноставно сам будала која не дозвољава другим будалама да јој кроје живот. Нешто ми је ово познато, вероватно сам већ писао о овоме, али знате моје памћење - данас буде, сутра као да није било.
Јао, сад треба да се цимам да гледам филм који сам већ гледао, по снегу и хладноћи, јао, не знате овај ниво смора.
Али ко усисава у 21:00, озбиљно? Дајте људи, јебено имајте обзира, оно, знате...понекад. Нисте једини на свету. Има људи којима идете на курац, а који вам ништа не кажу, јер знаш оно...живи и пусти друге да живе, right?......Чекај бре, сад је 22:07 и опет чујем усисивач. Ма мора да халуцинирам.
Шта ли ради Милијана? Управо је питах. Само желим разговор. Разговор са људима. Људима који размишљају, који имају шта да кажу и желе то да поделе са другима. Опуштен разговор, у опуштеном окружењу, без буке, тешке музике, напрезања и сличног. Да ли постоје такви људи? Да ли се све своди на телефоне, зрачења, музику без смисла и поруке, буку, дувански дим, празне разговоре о обавезама и дешавањима и не знам шта већ?
Опустите се људи. Ако не уђете у овај аутобус, ући ћете у следећи. Кога брига?
Раскинули сте са љубављу свог живота? Big deal. Ево, пропаде свет због тога. Не сери да сте се помирили? Свака част, све на свету је боље због тога, брзо ставите слике да сви виде како се добро љубите. Сви сте ви кокошке у кокошињцу.
Е, много серем, сморио сам самог себе, ај одох. Видимо се тамо негде.
