Епизода 5 - Повратак

Тебра, јел сам ја теби причао о Милијани?

Ниси, али не мораш, мислим, ја сам ти after all, али испричај да би читалац сазнао.

Хм, ајде. Мада, више ће бити прича о мени, јер о Милијани не треба пуно причати.
Милијана ти је једна фина девојка. Васпитана. Образована. Неискварена. Поштена. Праведна. Нежна, али јака. Кад бираш с ким да проведеш живот - бираш њу и не размишљаш. И то ти је то. Први пут сам је видео, па затим чуо неколико њених реченица. То је било довољно. Одмах је постала моја прва права симпатија. То је било у трећој средње, након што сам прешао у ново одељење.
Наравно, осећања ми нису била узвраћена. То је природно, нормално, сасвим у реду. Али, ја сам био клинац у врло тешком периоду живота емотивно. Био сам неспособан да се носим са одбијањем тј. емотивним болом који тада настаје. Била ми је потребна љубав.
Велику љубав коју сам осећао сам по кратком поступку претворио у велику мржњу. Тако је ваљда било најлакше емотивно. Терапеуткиња ми је рекла да сам то урадио, јер тада, као и данас, све мора бити по моме, па сам ситуацију која је ван моје контроле претворио у ситуацију која је под мојом контролом, иако је то било на начин који води у најгори исход. Не, нисам је физички повредио или убио, само сам био тотално ђубре. Желео да је повредим и отерам од себе и у томе сам успео. Нисам буквално мислио на најгори исход.
Затим сам потпуно отишао у мрак, повукао се у себе, мржња, депресија, суицидне мисли. Требале су године да се стабилизујем и преживим, како сам знао и умео. Наравно да нисам причао о томе и тражио помоћ. Чик преживи, мајчин сине, без алкохола, дроге, лекова и терапије, док си заточен у мрачној тамници у дубини сопственог ума, док прекопута тебе седи наказа из ноћних мора, сачињена од твојих страхова, болова, несигурности и свих других јаких емоција. Само замисли чудовиште које седи надомак тебе и гледа те искежено, насмејано. Убија те страхом, тугом и болом које не можеш да зауставиш. Наводи те да угасиш себи живот, само да то више не би осећао, јер то је једини излаз. Многи то не преживе.
Одувек сам себи био једина подршка. Док је капуљача била на глави и скривала ме од света, у позадини је сваког дана тукла реп музика. Она ме је васпитавала, подржавала, учила животу и усадила у моју личност неке вредности које сматрам правим. Била ми је старији брат и најбољи пријатељ и родитељ и саговорник. Помогла ми је да се извучем.
Ко жив изађе из те тамнице има велику снагу ума и личности, али је доживотно психички и емотивно осакаћен. Одслужио сам казну. Преживео сам. Очито. Ипак, кад су се отворила врата тамнице, видело се да сам сада ја тај који је искежен. Ледена наказа искривљеног, злог осмеха, која жели да повређује и уништава, без милости и емоција. У очима чисто зло и садизам. Иза мене, у углу тамнице, леш чудовишта које сам убио зубима.
Из тамнице не излазиш са једном личности. Док годинама седиш у истом мраку и 24/7 гледаш у монструма, неко мора да ти прави друштво, да ти буде подршка, да те теши и прича ти да ће бити све у реду. Мора неко да ти ствара агресију и хушка те на чудовиште, јер нема страха и бола кад си бесан. Мора неко да буде глас разума, додир са реалности. Мора неко да те спречи да направиш Рибникар пре Рибникара. Сви они заједно те спречавају да пресудиш себи. Те личности не могу да остану иза тебе. То је твоја некадашња личност, поцепана на ко зна колико јасно искристалисаних нових личности. Све те личности значе различите, често потпуно супротне, чврсте и непроменљиве животне ставове. Стекао си могућност да истовремено потпуно заступаш потпуно супротстављене ставове. Стекао си могућност да емитујеш најнежнија осећања, да волиш више него што било ко може, али да с друге стране можеш свакодневно да гледаш раскомадана тела, снимке бруталне погибије и уживаш у томе, јер ти свака људска смрт причињава задовољство. Можеш да волиш некога више него себе, али и да ти основни политички став буде истребљење људског рода. Можеш да демантујеш себе сваком наредном реченицом. Све што кажеш апсолутно ти има смисла и једино је исправно.
Како наставити живот? Ићи код психијатра? Касниш пар година. Можда би те затворили, за сваки случај. Хах. Можда би доживотно био на жешћим таблетама које би те држале у одузетом стању. Жив, а мртав. Можда ипак не би било ништа, јер ниси физички агресиван и јак.
Све у свему, сам на своме, као и увек. Заштити себе. Заштити друге од себе. Опстани. Навикао си на тамницу у глави, сада се навикни на тамницу - самицу у реалности. Изолуј се од света. Имаш своју собу, своја дивна четири зида у којима си седео док си психички био одсутан. Ту нема људи, нема њихове суровости, дволичности, индиферентности, незаинтересованости, бруталности. Ту нема осећања, страхова, болова, неизвесности. Ту си безбедан , заштићен од свега. Седи ту затворен и годинама слажи слагалицу своје личности која се попут стакла разбила на хиљаду делова. Не постоји начин да је сложиш, само лепи како успеш. Око те наказне скулптуре изгради непробојни зид, без прозора. Ништа не сме да прође, чак ни зрак светлости. Направи непробојна врата, чисто за сваки случај, можда некад буде услова да се изађе напоље. Баци кључ, неће ти требати скоро. Не желиш да будеш у искушењу да провириш напоље.
Док си се окренуо, прошло је 12 година. Имаш 28. Ћале ти је умро. Сад си и физички сам на свету. Сада и физички мораш да се одржаваш у животу. Имаш додатне обавезе и срања. Најбоље године живота су ти прошле. Више се и не сећаш какав је осећај среће, туге, беса, заљубљености. Не знаш ништа ни о чему, осим да устанеш ујутро, навучеш маску скоро па нормалног лика, иритантно причљивог, форсирано духовитог, лоша верзија Чендлера, радиш, дођеш кући, скинеш маску, откријеш наказу и легнеш да спаваш.
Већ 12 година ниси осетио неку емоцију. Дубока депресија, потпуна апатија, нихилизам, екстремизам. Активно бежање од људског контакта. Активно терање свих од себе. Мртав човек хода. Више и ниси потпуно сигуран ко си. Толико мораш да глумиш свакодневно, да после неког времена почну да бледе границе између маске и лица. Толико си вешт у манипулисању, да понекад поверујеш у своје лажи и будеш убеђен да си искрено поступио, а заправо је увек у позадини неки вид интереса. Људи те као готиве, онако си, помало откачен, понекад духовит, можда мало шармантан, све у свему као добар лик, а не знају да је апсолутно све лаж, да је иза маске човек који жели да их све види мртве.
И тако. Сад живиш такав, сјебан, само додај још висок притисак. Чекаш крај, а он неће скоро.

Ух, Пикац, брате...није теби лако...

Где лако, матори...

Шизофрено цепање 2015.

Уморан сам. Не жалим се, само обавештавам.

Умор ме чини депресивним, иако немам ни најмањег разлога за депресију.

Једва пишем ово, руке су ми се смрзле. Тако је то када је напољу снег, а живиш у стану без грејања.

Прејео сам се. Желим да натрпам још срања у себе, али једноставно немам места.

Гледам много досадан филм. Зато и пишем ово, сморио сам се.

Једем наполитанке са лешником, које заправо имају укус лешника. Невероватно.

Сутра идем у омладинску због чишћења снега.

Зашто пишем ово? Кога брига?

Људи су досадни. Много досадни. Онај ниво досадног када те буди телефон и зову те да сјебеш цео дан чинећи им услуге, а ти управо то чиниш јер си добар човек, дебил, кукавица, добра дела, будала, ортак, мученик, шта год. Да ли они мисле да постојим да бих губио време на њих? Јебено научите срања која су вам потребна и престаните да смарате нас, јадне људе који не умеју да кажу не.

Разумем зашто сви дају све од себе да би нашли љубав. Не бисте веровали колико се празно осећам. Онај ниво празнине када осећаш неку мучнину у пределу срца, желуца, тежина, зајебано нешто, тешко ти је да дишеш, јер те толико јебено мрзи, а знаш зашто. Али нећу дозволити једноставној хемији да ме зајебава. Може природа да ме тера ка рибама колико хоће, знам колико сам одлучан и нико то не може да промени. Е, кад смо код тога, јебено ме смарате када не верујете када причам о својим животним одлукама и ставовима. Не, немам 5 година, већ 21 и боље од вас знам шта желим у животу. Не, нисам аутодеструктиван, депресиван и срања, једноставно сам будала која не дозвољава другим будалама да јој кроје живот. Нешто ми је ово познато, вероватно сам већ писао о овоме, али знате моје памћење - данас буде, сутра као да није било.

Јао, сад треба да се цимам да гледам филм који сам већ гледао, по снегу и хладноћи, јао, не знате овај ниво смора.

Али ко усисава у 21:00, озбиљно? Дајте људи, јебено имајте обзира, оно, знате...понекад. Нисте једини на свету. Има људи којима идете на курац, а који вам ништа не кажу, јер знаш оно...живи и пусти друге да живе, right?......Чекај бре, сад је 22:07 и опет чујем усисивач. Ма мора да халуцинирам.

Шта ли ради Милијана? Управо је питах. Само желим разговор. Разговор са људима. Људима који размишљају, који имају шта да кажу и желе то да поделе са другима. Опуштен разговор, у опуштеном окружењу, без буке, тешке музике, напрезања и сличног. Да ли постоје такви људи? Да ли се све своди на телефоне, зрачења, музику без смисла и поруке, буку, дувански дим, празне разговоре о обавезама и дешавањима и не знам шта већ?

Опустите се људи. Ако не уђете у овај аутобус, ући ћете у следећи. Кога брига?

Раскинули сте са љубављу свог живота? Big deal. Ево, пропаде свет због тога. Не сери да сте се помирили? Свака част, све на свету је боље због тога, брзо ставите слике да сви виде како се добро љубите. Сви сте ви кокошке у кокошињцу.

Е, много серем, сморио сам самог себе, ај одох. Видимо се тамо негде.

Школски дневник #2

Неки дан. Седим на предавању код дебила. Лик је попут Вулина - будала која прича сама са собом. Јебе ми се за захтеве за опслуживањем. Ништа горе него кад радиш нешто што не волиш. Грешим. Најгоре је кад радиш нешто што мрзиш. Овако сморен ћу отићи кући где ме чека учење. Кога лажем? Ја да учим? Престани да бушиш, пичка ти материна. Престао је. Ау, колико сам моћан. Тренутно на репертоару је комбиновани систем масовног опслуживања. Масовно ме боли курац. Која је поента живота? Јуче ми клинка рече да је љубав. Значи треба целог живота да устајем рано, да онако мртав, на брзину, пијем кафу и једем и перем зубе, да бих се цимао по гужвама у саобраћају, да бих стигао на посао где ћу се мучити и где ће ме јебати да бих добио новац за храну, да бих преживео, да бих, коначно, могао да уживам у љубави и јебању (како у мозак, тако и у тело) од стране мени драге особе. Не, брате. Значи, РО = 1. До јаја. Где смо стали? Поента живота? Зезање. Класичан пример су SANDBOX игре. Постојиш у оквиру неког простора и радиш шта хоћеш. Највећи губитак је губитак живота, што није страшно јер увек постоји нова игра. У реалности тога нема, али и даље није страшно. Дебил опет буши. Јеби га, ради за паре, преживљава, није он крив. Не, нисмо написали 0,195, јер нас заболе. Наравно да причају рибе и да су занимљивије од тебе - имају пичке, сисе и чмарове. Шта ће бити од мене? Ништа. Надам се да ћу наћи неки релативно лак посао за скромне паре. Не тражим пуно - храна, вода, комп, рачуни. То се може постићи у Србији. Свиђа ми се мој рукопис. Још пола сата. Па падни. Хахахаха. Толико курви, а ниједна ме неће. Ко их јебе. Многи. Замисли да сам писац. Која би то блеја била. Цео живот блејиш, пишеш срања, а то волиш, глупи људи плаћају, ти се спрдаш. Игра ми се KotОR. Гледају ми се Ратови звезда. Пије ми се кафа. Порнићи, тебра. Музика. Код куће је све осим новца. Па избушим ти кеву. Извини. Зашто правити децу у свету који није могуће променити? Не ваља бити паметан. Никако. Лакше је бити глуп и срећан. Овако сам осуђен на дијагнозу депресије. Све сами психолози и психијатри око мене. Ништа ме не занима. Срање. Легалајз еутанајз. Ћао.

Школски дневник

09:20. 27.01.2015. Двадесетак људи у амфитеатру. Марковић прича о лукама и контејнерима. Труди се да буде занимљив и смешан. Бољи је од ћалета, признајем. Ипак, ништа ми није смешно. Данас је спор дан. Осећам га. У преводу, боли ме курац да јурим, журим, бринем и нервирам се. Спава ми се. САБ ме је преваспитао реченицама: "Нека деце неће данас ништа да једу. Нека од њих ће и да умру од глади. Сетим се тога кад помислим да се жалим." Много ми је жао што више не снима. Баш је кидао. Зато се све мање и мање жалим. Све више и више ми се јебе. Драго ми је што сам отворио ум и схватио колико су небитне ствари око којих се свет ломи. Педери. Смешни ликови, а ограничени људи би покренули рат око тога. Као да су их педери силовали , па су бесни. Мрзе Хрвате и цео свет. Лично не мрзим никога. Сматрам да је у рату све дозвољено, али није све паметно. Сигуран сам да постоје Хрвати који нису ратоборни већ сасвим нормални. Тако да не могу да мрзим нацију. У најбољем случају бих могао да мрзим људе који би желели рат. Чему рат? Само је потребан менталитет. Међународна сарадња, а не само сопствени интерес. Али то нико осим мене не жели. Шта онда? Па, како год, не треба мрзети друге државе. Наравно да ће све гледати да те зајебу када сви гледају само себе. Шта се жалите кад нећете по мом. И тако, све се више питам "зашто?". Има безброј примера. Зашто радити било шта што није неопходно? Чуо сам се са Милијаном. Јеби га. Обећао сам да никада нећу одустати. Некако ми је смешно кад гледам парове како плачу, свађају се, раскидају, пате и срања, а после само нађу нову особу. Шта, они да ме уче о љубави? Шта ја треба да кажем, човек који воли Милијану исто као првог дана, човек који је обећао да ће му она доживотно бити једина и да би све, па чак и живот, дао за њу. Све то свестан да је никада нећу пољубити. Толико о одлучности и држању до себе. Како то могу? Зато што схватам колико је живот небитан и да шта год радио у њему - исто ћеш завршити. Према томе, по чему су то други бољи од мене јер добијају секс, децу и срања? Серемо иста говна, трулимо у истој земљи. Не серите да сам депресиван јер мислим другачије. Можете само да ми сисате. Гледајте себе. Немате право да коментаришете и регулишете животе других. Крај странице. Сабио сам. Плави ме гледа као лудака. Хах.

Кењање у празно

22:59, 31.12.2014., бели простор за писање на екрану. На левој половини екрана иде филм "Boyhood". Напољу је ледено, у стану исто тако. Уљани радијатор греје, али ништа посебно. Бринем се што седим толико, али сам превише лењ да бих урадио било шта поводом тога. Други људи славе нову годину. Презирем друге људе. Живе своје мале животе, раде небитне ствари, брину се због небитних ствари, не користе мозак. Читам Буковског. Фино пише. Размишљам о Милијани, али то није ништа ново. Недостаје ми. Много. Овај филм смара. Јебе ми се за одрастање клинца. Децу треба тући, али са разлогом. Сисе. Много су лепе, али је реално много глупо колико нас привлаче. Обичне лопте меса и масноће. Чешање главе. Почео сам да пуштам нокте због тога. Волим да скидам наслаге масноће и мртве коже, па да након тога чистим нокте. Понекад чешем главу чачкалицама или сличним оштрим предметима. Данас нисам дркао. Јеби га, више ми није занимљиво. Не диже ми се на порниће, а на слике ми се никада није ни дизао. Више дркам из навике, чисто због тих пар секунди оргазма. Срећом па ми треба око 30-40 секунди да достигнем оргазам, па не морам да се смарам око целог процеса. Седим у јакни, поред радијатора, а и даље ми је хладно. 23:23 - неко мисли на мене. Не. Хах. Испуцала су ми уста од хладноће. Чмар ми крвари због дебелог говнета које сам искењао мало пре. Једва је изашло. Гледај, пишем о говнима и дркању. Патетично. О чему да пишем, кад све време проводим за овим рачунаром и у овој соби. Могао бих о људима, свету, животу. Људи су глупи. Живе по шаблону, наученом у детињству. Кажу ти да мораш да правиш децу и ти их правиш, чак и кад не можеш да их издржаваш. Онда ти је држава крива. Онај који прича против шаблона "пиша уз ветар", да цитирам ћалета. Радије бих био попишан него заснуо свој живот на прављењу деце. Зашто продужавати врсту? Боли ме кичма. Шта би се десило када би људи изумрли? Ништа. Могао бих сад да будем на некој журки, да циркам алкохол, дрогирам се и можда смувам неку рибу. Али зашто? Биће ми до јаја једно вече, а онда ћу сутра наставити исти усран живот. Немам ништа од тога. Шта имам од тога што ћу појебати неку рибу? Скинуће се, бићу већ пред свршавању, пипнуће га и бум. Јебеш то. Кад бих био у вези морао бих да слушам ствари о тој особи, које ме не занимају. Шта ме боли курац ко си, шта си, блабла? Све само да бих добио пичку. Пфф. Примитивно. Па да, љубав. Много битно. Шта без љубави? Све. Добро, било би лепо проводити време са неким, али је то много цимања због мало дружења. Живот. Све што урадиш у животу је небитно. Завршићеш у истој рупи. Много волим да прдим. Скроман сам човек, уживам у малим задовољствима. Празно. У мени нема ничега. Срећна нова година, вууухууу, јеаааа, најсрећнији дан у мом животу. Не. Ајмо чучњеви. И даље ми је хладно. Јуче сам спавао 18 сати. Тебра. Распуст. Квари га једна мисао. Мисао да ћу морати да радим срања за усрану школу. Као да ћу имати нешто од ње. Е, не знам више, ај ћао.

Авантура сасвим просечног човека #2

Моја авантура је заправо тек почела када сам добио снимке главе. Прва ствар коју сам морао да урадим је да однесем снимке у дом здравља. Фина докторка ме је заиста обрадовала када ми је рекла да болујем од хроничне упале ува и да могу да бирам: операција ува или живот са редовним упалама. Касније ће се сазнати да је она будала и да би ми упала оштетила мозак да се нисам оперисао. Потом ми је рекла име професорке докторке Јешић, цењеног хирурга, и дала ми упут за КЦС, уколико се одлучим за операцију. Свестан чињенице да је до цењених хирурга у КЦС немогуће доћи без дугог чекања, мој брат је повукао све могуће везе које је имао у граду - он мора да чује мишљење стотину доктора да би био сигуран у дијагнозу. Има логике, морам признати. Његов пријатељ са ВМА му је потврдио - уво се мора хитно оперисати иначе ће доћи до оштећења мозга. У реду, операција значи. Али не, чекај, пријатељ му је заказао преглед код другог хирурга - специјалисте за уши. Нек ме он прегледа и нек да мишљење. Дивота, ајмо у ВМА. Фина установа, узму ти 3000 динара на улазу и онда чекаш. Дођем ја некако на ред, уђемо унутра, седнем, човек ме погледа на секунд и каже "операција". Остатак времена сам провео у слушању разговора између буразера и хирурга, о темама које немају везе са болешћу. Дао сам још 2000 на мерење слуха, ко јебе то што сам га мерио у дому здравља, неколико дана раније. Господин ми закаже операцију. Ни то није било довољно мом брату, па је исцимао неког пријатеља из КЦС-а, неко мудо које ми је средило преглед код докторке Јешић. Срећан што нећу ризиковати плаћање операције у ВМА, прихватих и тај преглед. Баш тада се десило да се разболим. Онако малаксао од јурења по граду и болестан, примих позив од успаничене снаје. Хоће да хитно одем на ОРЛ да ме прегледају и да примим инјекције због бола у грлу, да ми инфекција не би отишла на уво и убила ме. Ја је разочарам тиме што по први пут одбијем неку од њихових хипохондрских наређења. Волим КЦС. Сутрадан смо отишли у поликлинику код Јешићке. Колико смо беше чекали...сат - два? Прими нас она, погледа снимке, каже операција и да треба да пијем Парацетамол и тако то због инфекције грла. Закаже ми операцију пре оне у ВМА - ипак смо преко везе. Следеће две недеље сам провео радећи анализе да бих утврдио подобност за општу анестезију. Не, не зове се ТОТАЛНА, него ОПШТА. Научите. После те две недеље сам једва чекао операцију. Био сам потпуно исцрпљен од јурцања и школе између. Као шлаг на торту, примили су ме 28. фебруара, у петак, за када је било заказано. Проблем је што сам мислио да ће тада бити одржана операција. Али не, наравно, операција није ни заказана, тако да сам у болници лежао три дана чекајући на операцију. Оперисан сам у понедељак. За то време сам се навикао на услове у болници: храна је подношљива, тоалет у коме не постоји приватност се може савладати, људска интеракција је на нивоу, кревети су добри...све у свему - у реду је. Операција је добро протекла, трајала је два сата, а укупно сам у коми провео шест. Наредни дани су текли нормално. Болови, болна превијања, нерасположење и најзад отпуст. Након отпуста, наредне дане сам провео у брисању крви која је цурила упркос приличној превијености. У дому здравља су ме бедно превили, а још сам добио и температуру и пролив. Брате. Пролив још увек траје, али је температура прошла после једног дана. Био сам на две контроле и сада ми је уво слободно. Нема завоја. Нема газе дубоко у уву. Нема конаца. Нема болова. Ничега. Тачније, има крви која непрестано цури из уха. Следећих осам месеци ћу провести у чекању друге операције. Тада ћу наставити авантуру.

Авантура једног сасвим просечног човека

03.02.2014.
05:30 - буди ме иритантан звук аларма. Није ми добро. Врти ми се у глави. Пеку ме очи. Погледам у сат и уморно опсујем. Једва устанем и одем у кухињу да бих у себе стуштио 3 децилитра млаке воде. По мраку бауљам до купатила - заслепљује ме бљесак. На силу прстима отварам очи које ме ужасно пеку и загледам их у огледалу. Потпуно су крваве. Не смем да се умијем јер ћу се заледити. На брзину перем зубе јер ускоро морам да кренем у Клинички центар Србије. Режим јер је вода ледена, а њен утицај још јачи јер су ми уста под утицајем пасте за зубе. Навлачим на себе прво што ми падне под руку и излећем из куће, надајући се да нисам нешто заборавио. Јесам. Ћале "пали" аутомобил и вози до семафора. Жали се да не види ништа. Тек када је скренуо десно схватам да он заиста не види ништа. Вози левом страном коловоза. Хватају ме паника и бес. Вичем му да скрене десно и заустави аутомобил. Он се зауставља на аутобуском стајалишту и даје ми крпу да обришем стакла, као да је то разлог зашто не види. Ја вичем на њега, наређујем му да изађе из аутомобила и препусти контролу мени. Игнорише ме. Схватам да је немогуће препирати се са дебилом, излазим напоље и потпуно уништавам стакла прљавом крпом. Не знам како, али је ћале прогледао и остатак пута возио нормално.
06:50 - са буразером чекам испред Клиничког. Јебеш што је минус, приватно обезбеђење не пушта унутра пре 7:00, па макар сви умрли. Нервозно цупкам десет минута. Улећемо у скоро потпуно празну зграду и одлазимо на радиологију. Ни живе душе. На шалтеру за скенер пише да раде од 10:00 до 12:00. Јебем вам мајку ретардирану, па нисте Техникум Таурунум да радите два сата, пичка ли вам материна она ненормална. Буразер ме зове на другу страну где је шалтер за рендген. По доласку видим и чујем да нека ретардирана маторка лечи своје комплексе на мом буразеру: "ГОСПОДИНЕ, ДА ЛИ ВИ МЕНЕ СЛУШАТЕ?!?!?! РАДИМО ОД 10:00!!!!! ЧАК И ТАДА ДА ДОЂЕТЕ, ЗАКАЋЕМО ВАМ ЗА ЈУЛ, КОД НАС НЕМА НИШТА ХИТНО!!!". Добро, јебеш што ми у упуту пише хитно, што ми ухо крвари и смрди и што ми је оштећен слух. Ко јебе гној који се вероватно налази унутра. Нек оде на мозак и нек цркнем у двадесетој. Није мени жао себе, него ће плакати све оне пичке што се потајно ложе на мене. Шта ћемо? Ајмо на Ургентни.
На ургентном нам кажу да су упути из дома здравља курац и да можемо само да бришемо говна њима. Вреде само њихови са Клиничког. Нису помогле ни лажи да ме ухо боли и да је крварило ноћас. Шта сад да радимо који курац? Пошаљу нас на хитно одељење ОРЛ-а. Тамо можемо само да се јебемо, јер немамо заказано. Срећом, буразер дилује кишобране по целој Србији, па зна брда људи и има брда веза. Наређује сестри да позове неког професора доктора, наводно јако цењеног човека. Не јавља се. Чекамо сат времена. Она зове све могуће бројеве - нико не зна где је. Случајно неки пацијент начује разговор и каже нам да је на другом спрату. Сестра: "Шта ради на другом спрату? Да ли су бре они нормални?". Зове други спрат - курац. Доктор је на операцији, ништа пре 13:00. У пичку материну, шта сад? Добра сестра позове поликлинику и каже им да долазимо. Каже им да нас је послао доктор и да нам само треба упут. Поштено срце ми се цепа што морам да газим преко других и улазим преко везе, али шта да радим када ме јебу са свих страна? Не могу да чекам пет месеци.
На поликлиници хаос. Милион људи. Улазим преко везе, а људи ме кољу погледом. Неки ретард који је стар око тридесет година ме прегледа блентаво. Слеп је као кртица, а још не зна ни да користи рачунар. Гледа монитор са даљине од једном центиметра. Прво ми пише погрешну дијагнозу и нека бесмислена срања, а затим пет пута зове доктора да му покаже како да користи програм. Иза нас седе три сестре које боли пичка за хиљаде људи испред. Оне договарају доручак и гледају у мобилне телефоне. Једна од њих је слепа као десет кртица и за читање користи лупу дебелу као дно тегле. Буразер и ја крећемо да се смејемо, не можемо да верујемо шта нам се дешава.
Ај то некако завршимо, дођемо поново у ургентни, а тамо....журка брате, само тако може да се опише. Буразер је искористио израз "ОВО НИЈЕ ТРАГЕДИЈА - ОВО ЈЕ АРМАГЕДОН!". Битно је да имају приватно обезбеђење, ко јебе све остало, рајт? На сред ходника стоји кревет. У њему лежи неки кома матори, разапет к'о Исус, хрче јебо те! Нико га не чува, боли их курац, није им у опису посла. Поред тога соба за рендген, скенирају лика, а заштитна врата отворена. ЈЕБЕШ ХОДНИК. НЕК СЕ ЗРАЧИМО. КО НАС ЈЕБЕ БРЕ. СВЕТЛЕЋЕМО У МРАКУ. ЧЕРНОБИЉ БРЕ! На клупама више стажиста него пацијената! У целом јебеном Клиничком нема десет маторих доктора. Свуда се врзмају одличне пичке из средње и тек завршеног факса, остатак се излежава на клупама. Нико ништа не ради. Поред оног маторог стоји други кревет и у њему лежи баба. Баба не зна где је, нити се труди да сазна. Неки дебил рола кревет с неким маторим који је вероватно тек тада изашао са операције. Матори оверио од пајда. Подиже главу да види где је, а овај виче на њега да спусти главу и да се не напреже. Жали се како га овај ништа не слуша. Ма јебеш пристојно понашање са пацијентима. Кревет удара у зид, ја мислим деда ће да одлети са кревета, а дебил ладно викне "ВИДИШ БРЕ - ИСТИНА!". Около се врзма нека плавушица (развалио бих је својим чварком - не би ме ни осетила, ал' ајде), трипује да је богиња, цокће, не јебе пацијенте ни три посто! Сат времена ја не верујем, а онда чујем своје име. Да ли је могуће да су ме најзад прозвали, у пичку лепу материну? Одем тамо, шикну ми неке радијације у главу, избаце ме напоље. Ко јебе то што треба да снимим кости уха? СНИМАЈ МОЗАК, није њихов посао да читају упут. Не верујем сигурно још добрих сат времена, ако не и више, док нисам добио снимке. СНИМЦИ МОЗГА БРАТЕ! Срећом, добио сам и снимке уха. Кажу ми да идем код неурохирурга. До јаја, ај сад и мозак да ми оперишу и одлично. Терај ме одма у мртвачницу. Док излазим из Ургентног, примећујем да имају цркву унутар зграде, а да су поред мене проролали пар мртвих људи, а да нисам ни приметио. До јаја. Није ни чудо како раде.
Код неурохирурга - психоделија. Људи са расцепаним главама, сви седе полумртви, нико ме не јебе што улазим без питања. Унутра пет клинаца, гарант нико преко 25 година. Гледају као снимке, а трипују да се ради о мом буразеру. Онда им овај каже да сам ја у питању, а дебил ме гледа као да сам пао с марса. Ни њему није јасно зашто су ми снимали мозак и послали ме код њега. Збуњено ми даје она срања и каже ми да идем на ОРЛ. Изнервиран излећем напоље, све ми је преко курца, прихватам буразеров позив на кафу.
Негде око 11:30, чекамо ми 53 или 23 у кнеза Милоша. Трипујем да видим Милијану како иде са неким дечком држећи се за руке. Срце ми се цепа и молим се богу, иако не верујем у његово постојање, да то није она.
Не знам колико је било сати када смо стигли у фирму, а и боли ме баш курац, онако искрено. Једем Милка краве и пијем кафу. Мртав. Снаја предлаже да одемо на ручак. Наравно - прихватам. Купимо клинца из приватне основне, ја не верујем. Одлазимо у историјску традиционалну ћевабџиницу где се одваљујемо од хране. Ја једем и своје и туђе и све што ми падне под руку. Ионако не плаћам ја. Најзад кад треба да кренем кући - цркне им аутомобил. До јаја, ајмо у пицерију на кафу док дође лик да нам помогне. Цепили ту по плазма шејк, коцу и топлу чоколаду. Мени се повраћа, немам више места. Пошто су им планови пропали, предлажу ми да ме одвезу до куће. Брате мили, да ли може боље? ДО ЈАЈА, АУТОМОБИЛ ЈЕ ОПЕТ ЦРК'О! ПА ШТО МЕ ЈЕБЕШ ЦЕО ЖИВОТ, КОЈИ КУРАЦ?!?! У зомби фазону се увучем у 88 и некако стигнем до куће. Сада треба да учим. Па јебо те.
Не знам да ли сам нешто пропустио, мислим да нисам. У суштини, постоји избор - пет месеци или пет сати чекања, зависно да ли немаш или имаш везу. Ако те укења - завршиш посао. Ако не - мртав си. Буразер је замало умро од гноја у глави, један дан га је делио од сепсе и смрти, а они хтели да му закажу за месец дана унапред. Смрт систему, преварантима, лоповима, незналицама, ленчугама, политичарима и свим осталим говнима. Не да не заслужују доприносе, него не заслужују да их погледаш на улици. Цркните бре смрадови проклети!